Sloboda u Betovenovoj muzici ima mnogo oblika, koji se često preklapaju. Herojska sloboda postoji u simfoniji Eroica (1803), sloboda političkog ugnjetavanja u uvertiri Egmont (1810), umetnička sloboda i inovacije u Devetoj simfoniji (1824).
Danas je Betovenova muzika i dalje duboko povezana sa istinskim humanizmom, koji u osnovi ima princip slobode i samoopredeljenja.
Kompozitorova muzika je izrasla u doba evropskog prosvetiteljstva, koje je u središte znanja postavilo ljudski razum. Nemački filozof Imanuel Kant prosvetljenje je shvatao kao sposobnost korišćenja sopstvenog razuma bez vođstva drugog.
Prosvetljenje se postiže kada imamo slobodu da se oslonimo na svoje intelektualne kapacitete da bismo odredili kako ćemo živeti. Ovaj interni zakon zasnovan na razumu za Kanta je ekvivalent principu slobodne volje.
Kantov savremenik, Georg Hegel, takođe je bio filozof slobode, autonomije, razuma i volje. Hegel je, poput Kanta, donosio odluke na osnovu razuma. U svojoj Fenomenologiji duha (1807), Hegel je slavno opisao slobodu kao ,,najvišu sudbinu ljudskog duha“.
U svom istraživanju slobode ljudskog duha, razuma i volje, nemačka misao 18. i 19. veka pruža intelektualni kontekst u kome je Betoven komponovao. Betoven je usvojio ovaj duh i u pismu iz 1819. zabeležio:
,,Sloboda i napredak su naši istinski ciljevi u svetu umetnosti, baš kao i u celom svetu uopšte.“
Da bismo razumeli kako zvuci Betovenove muzike oličavaju filozofiju slobode, moramo da istaknemo mišljenja drugih koji su Betovenovu muziku čuli kao pokret same volje.
Za nemačkog filozofa Artura Šopenhauera, Betovenove simfonije bile su direktan prikaz volje.
Šopenhauerovo mišljenje oslanja se na Aristotelovo shvatanje anime (duha ili uma) kao pokretnog principa. Kao što muzikolog Daniel Chua objašnjava: ,,Aristotelovska ideja volje kao samopokretanja, ključna je za muzičku misao 19. veka“. I sloboda i volja bili su shvaćeni kao pokret i nijedna muzika ovo nije evocirala bolje od Betovenove.
Sledeći Šopenhauera, kompozitor Vagner je u svom eseju iz 1870. istakao mišljenje o Betovenovoj muzici kao izrazu volje. U Rođenju tragedije (1872) filozof Niče slično vidi Betovenovu muziku kao izraz volje.
Nije iznenađujuće da je kompozitor, koji je u zvuku mogao zabeležiti samu suštinu čovekove slobode, i sam dospeo u lik svoje muzike i mitologizovao se kao osloboditelj. Tokom svog života pa i kasnije, Betoven je shvatan kao prometejska figura – kreativan i prkosan inovator, oslobađajući muziku od konvencija.
Vagner opisuje Betovena kao Kolumba, koji istražuje muzičko more i dolazi do novih otkrića u Devetoj simfoniji. Do 20. veka, Betoven je bio poznat kao ,,čovek koji je oslobodio muziku“, kako je opisano u naslovu studije američkog biografa i muzičara Roberta Šauflera iz 1929.
Sloboda kao radost
Nigde Betovenovo nasleđe umetničke slobode nije vidljivije nego u uvodu ,,Ode radosti“ u Devetoj simfoniji, koja označava prvu pojavu horske muzike u simfoniji. Za neke, Betovenova muzička postavka pesme Fridriha Šilera sugeriše gotovo naivnu radost u ljudskom jedinstvu i bratstvu. Hor simfonije takođe slavi susret sveta sa svojim tvorcem, koji ,,sigurno prebiva među zvezdama“. Ova slika je često povezivana sa Betovenovim zapisom iz februara 1820.:
,,Moralni zakon u nama i iznad nas zvezdano nebo. Kant!!!“
Drugim rečima, Šilerova pesma sugeriše Betovenovu sliku volje, i kao ljudsku, i kao transcedentnu. Radost je ovde spoznaja morala kao slobode.
Sloboda volje ostaje u središtu Betovenove muzike. I tako, 250 godina od Betovenovog rođenja, njegova muzika nastavlja da nudi svojim slušaocima slobodu koja odjekuje u dubinama njihovog najdubljeg Ja. Betovenova muzika je u osnovi zvuk ljudske slobode – sloboda našeg uma, duha ili svesti.
Izvor: theconversation.com
Autor: Aakanksha Virkar Yates
Pročitajte više:
Sve što volite verovatno će biti izgubljeno, ali na kraju – ljubav će se vratiti na drugi način.
Manje poznata strana Fridine ličnosti
Beldocs 2020: Filmovi koje ne smete propustiti
