Fridin Dnevnik nam pokazuje i drugu stranu njene ličnosti u odnosu na onu Fridu koja je svima dobro poznata – skrhana, čije je unutrašnje biće podeljeno na paramparčade. Dnevnik otkriva njenu razdraganost, smisao za humor, krajnje fantastičnu maštu. Ključni meksički događaj XX veka, Frida obelodanjuje kroz svoje slike i Dnevnik – patnja, razaranje, sakaćenje, prolivanje krvi jasno se obelodanjuje na njenim slikama, dok kroz njen Dnevnik, uglavnom, provejava šala, koja ukazuje na sposobnost prevazilaženja oslikane patnje. Sve to skupa čini od Fride neponovljivu, fantastičnu, tragičnu meksičku umetnicu. Fridin Dnevnik jeste oličenje najvećeg napora da se prevaziđe ponor svoga bolnog tela slavom, humorom, plodnošću i vezom sa spoljašnjim svetom. Čime to Frida postiže izražajnost u dnevniku? Ona koristi raznobojne tuševe, različite tipove slova u rečima koja želi da istakne, ispisuje tekst preko teksta, ona ilustruje svoje reči: vizuelnim obeležjima pojačava sadržaj. Frida ima slobodu da kaže šta želi u formi i ritmu koji joj odgovaraju. Otkrivamo vam delić iz Fridinog Dnevnika tokom njenog boravka u bolnici, gde se osvrće na misao o osakaćenom telu:
,,Tačke oslonca
U mojoj celoj figuri postoji samo jedna; a
želim dve.
Da bih imala dve moraju mi odseći jednu.
To je jedna koju nemam koju moram da imam
da bih mogla da pešačim. Druga će biti već mrtva!
Meni, krila preostaju.
Neka ih odseku.
Pa da poletim!!!“
Jul 1953.
(transkribovani tekst iz Dnevnika)
