Moj pacijent po imenu Eliot nedavno je na svom zahtevnom poslu lekara opšte prakse uzeo nedelju dana odmora. Osećao se umornim i veoma mu je bio potreban odmor. Plan je bio da spava do kasno, čita roman, lagano se šeta i možda pogleda neku novu epizodu “Game of Thrones”. Ali, nekako, umesto da se spakuje zatekao je sebe kako svoj raspored popunjava umetničkim muzejima, koncertima, pozorištima, sastancima sa prijateljima u atraktivnim novim barovima i restoranima. Zatim su tu bile posete teretani, lekcije španskog, neki gusto spakovani montažni delovi nameštaja.
Tokom prvog svog večernjeg izlaska zapitao se da li možda treba da uspori. Osećao se iscrpljenim više nego ikad. Fejsbuk i Tviter prijatelji su se šalili kako je sve izgledalo kao teži rad od rada na samom poslu. “Pokušavam da shvatim kako sam uspeo da radim toliko u trenutku kada nisam hteo ništa da radim. Nekako ne raditi ništa deluje nemoguće. Mislim, kako neko može… da ne radi ništa?!”
Kada je Eliot tvrdio da jednostavno ne može da ne radi ništa on sebe posmatra i sudi iz perspektive kulture koja sa prezirom posmatra sve što zaliči na neaktivnost. Pod konstantnim samoprocenjivanjem da li je dovoljno produktivan, oseća se osramoćenim kada proceni da je podbacio u ovom pogledu. I to ga istovremeno čini suviše iscrpljenim za rad i onemogućava ga da se odmori.
Kao što sam napisao u jednom svom ranijem tekstu, ovo je osnovni problem osobe koja trpi sagorelost na poslu: osećanje iscrpljenosti koje je praćeno nervoznom prinudom da nastavi uprkos umoru je dupli problem s kojim je veoma teško nositi se. Sagorelost na poslu uključuje gubitak kapaciteta za odmorom tokom kojeg se jednostavno ‘’ništa ne bi radilo’’. Sprečava pojedinca da prigrli jednostavna zadovoljstva – spavanje, duga izležavanja u kadi, šetnje, spora ručavanja, neobavezna ćaskanja – koji izazivaju smirenost i zadovoljstvo. Može biti kontraproduktivno da se opuštajuće aktivnosti predlažu nekom ko se žali da ne može da se opusti.
I šta je onda potrebno da bi se obnovila sposobnost da se ne radi ništa ili vrlo malo? Možda se od mene sad očekuje da posegnem za psihoanalizom kao najbržim lekom. Ali psihoanaliza je emotivno zahtevna, potrebno joj je vreme i često je skupa. A i ne deluje kod svakoga (što je osnovna istina kod svih terapija, fizičkih ili psihičkih).
U manje opasnim slučajevima sagorelosti na poslu, često je slučaj da su teškoće koje izazivaju nervnu iscrpljenost više eksterne nego interne. Vreme i energija mogu biti iscrpljeni životnim događajima (žalošću, razvodom, promenama u finansijskom status i tako dalje) kao i zahtevima na poslu.
U takvim slučajevima vredi na prvoj instanci posegnuti za spoljnjim rešenjima – skraćivanju radnih sati koliko god je moguće, posvećivanju više vremena opuštanju ili kontemplativnim praksama kao što su joga i meditacija. Ovo je podjednako pitanje otkrivanja leka kao i lečenja samog po sebi. Jednostavno slušanje i ugađanje unutrašnjim potrebama nasuprot zahtevima spoljnog sveta može da ima transformativan efekat.
Ali takva rešenja izgledaju nerealistična onima koji pate i objektivno i psihološki. Objektivno u smislu da su mnogi od nas zaposleni u sektorima koji zahtevaju zamornu posvećenost; a psihološki u smislu da redukovanje radnih sati najverovatnije izaziva više umesto manje anksioznosti u nekome ko je nemilosrdno primoran da postigne više.
I dok postoji mnogo sredstava koja bi mogla da nam pomognu da se opustimo, najava ozbiljne sagorelosti je upravo činjenica da ne možete da se opustite. Tamo gde sagorelost ima psihološke korene, psihoanaliza bi mogla da pomogne.
Jedan od načina je psihoanalitička “forma’’. Nervozna iscrpljenost nastaje usled robovanja beskrajnoj To-do listi na kojoj su nagomilani kratkoročni i dugoročni zadaci. Na psihoterapijskoj sesiji, vi sedite ili ležite i počinjete da govorite bez neke specifične agende, prepuštajući se svom umu da vas vodi gde god želi. Tokom sesije možda ćete ćutati, otkrivajući vrednost u tome što se jednostavno nalazite u prisustvu druge osobe a da ne morate da se opravdavate ili podnosite račune, usađujući zahvalnost za ono što američki psihoanalitičar Džonatan Lir naziva “mentalna aktivnost bez svrhe”.
Drugi način je psihoanalitički “sadržaj”. Razgovor sa terapeutom može da nam pomogne da otkrijemo one elemente naše sopstvene istorije i karaktera koji nas izričito čine ranjivim na specifične teškoće kao što je sagorelost. U prethodnom tekstu, pisao sam o tome kako su dva pacijenta od ranog detinjstva počeli da poistovećuju svoju vrednost sa stepenom njihovih dostignuća. Pod stalnim pritiskom iznutra da ‘’budu u svom najboljem izdanju’’, bili su podložni da se osećaju prazno ili iscrpljeno kada bi, neizbežno, osetili da nisu uspeli da žive prema svojoj idealnoj slici o sebi.
Ovo je u velikoj meri bio slučaj i sa Eliotom, i delimično objašnjava zašto ga je sama ideja “da ne radi ništa” toliko skandalizovala. Čak i danas kada stupaju u staro doba, Eliot nikada ne bi mogao da zamisli svoje roditelje kako samo razgovaraju, čitaju ili gledaju TV. Seća se kako su se porodični obroci obavljali na brzinu, jer bi jedan ili oba roditelja žurili da završe jednu ili drugu obavezu. Njegov sopstveni život bio je teško opterećen domaćim radom i dodatnim časovima, i nikada ne bi bio više opominjan od strane svojih roditelja nego kada bi bio ‘’lenj’’. “Oni su bili kompulsivno aktivni”, rekao je, “i činili da se stidim što traćim svoje vreme. Delovalo je kao da bi ih prodrmala struja iz stolice ako bi sedeli duže od deset minuta”. Tek sada on počinje da se pita zašto su oni, pa i on sam, ovakvi i zašto je u njihovim umovima odmaranje poistovećeno sa ‘’traćenjem’’ vremena.
Uvidi kao što je ovaj mogu da pomognu da se dovedu u pitanje naše nesvesno internalizovane radne navike i naše dogme o tome od čega se sastoji ‘’produktivno’’ korišćenje vremena. To nas ohrabruje da mislimo o tome kakav način života bi bio vredan življenja umesto da jednostavno živimo život za koji mislimo da nema alternative.
Prevod: preporucujemo.rs; Izvor: 1843 magazin
