U savremenom poslovnom okruženju Srbije, proces spajanja, pripajanja i preuzimanja (M&A) postao je redovna pojava, posebno u sektorima koji prolaze kroz konsolidaciju – bankarstvo, energetika i proizvodnja. Iako javnost takve događaje doživljava kao znak rasta i stabilnosti, iza svake statusne promene krije se niz složenih pravnih, finansijskih i organizacionih izazova.
Šta zapravo znači statusna promena?
Ono što na papiru deluje kao „tehnička“ procedura, u stvarnosti je kompleksan proces koji menja DNK kompanije – od strukture upravljanja do kulture poslovanja.
‘‘Statusna promena je pravni mehanizam kojim se jedno društvo formalno transformiše – bilo spajanjem sa drugim društvom, pripajanjem, podelom ili promenom pravne forme. U praksi, to znači da se imovina, obaveze, ugovori i zaposleni jednog subjekta prenose na drugi‘‘ – kaže advokat Milutin Radoičić iz advokatske kancelarije Radoičić & saradnici.
Zašto se kompanije odlučuju za ovaj korak?
Najčešći motivi su širenje tržišta, smanjenje troškova i jačanje konkurentnosti. U poređenju s klasičnom kupovinom udela, statusna promena omogućava bržu integraciju i pravnu sigurnost prenosa, ali pod uslovom da je analiza prethodno obavljena do najsitnijih detalja.
Greške u proceni vrednosti imovine, sudskih sporova ili poreskih obaveza često se pokažu tek nakon što je proces formalno zaključen — kada je mnogo teže i skuplje reagovati.
Rizici koje kompanije najčešće potcenjuju
U praksi se izdvajaju četiri ključna rizika:
- Pravni rizici – sporovi koji se „nasleđuju“ zajedno sa kompanijom, neusklađeni ugovori i skrivena jemstva.
- Poreski rizici – neplaćene obaveze, kapitalni dobici, PDV i neizvesni rezultati poreskih kontrola.
- Radnopravni rizici – status zaposlenih, ugovori o radu i posebni aranžmani sa menadžmentom.
- Reputacioni i organizacioni rizici – odliv kadrova, gubitak poverenja klijenata i neusklađene interne procedure.
Ovi rizici posebno dolaze do izražaja kada se spajaju sistemi sa različitim internim pravilima, softverskim platformama i korporativnim kulturama. Upravo zato, kvalitetan due diligence – finansijski i pravni – predstavlja osnovni štit od budućih problema.
Poreski i finansijski aspekt – najčešća “minska polja”
Tokom procesa spajanja, poreska pitanja često ostaju u senci drugih tema, a upravo tu nastaju najveći problemi.
Statusna promena ne može biti sprovedena tokom poreske kontrole, ali zato može aktivirati obaveze iz prošlih perioda. Revizorski izveštaj mora precizno prikazati eventualne kapitalne dobitke, dugove prema državi ili garancije povezanim licima.
Iskusni revizor i advokat zajednički pripremaju plan koji omogućava da se izbegnu kasnije finansijske korekcije i penali.
Zaposleni između dva poslodavca
Zakon o radu jasno nalaže da prelazak zaposlenih u slučaju statusne promene ne može biti osnov za otkaz. Novi poslodavac preuzima postojeće ugovore o radu i pravilnike, a prethodni poslodavac ima obavezu da zaposlene i sindikat na vreme obavesti o promenama.
U praksi, ipak, dolazi do dilema – posebno kada je reč o menadžerskim ugovorima ili ugovorima van radnog odnosa, koji ne podležu istim pravilima i čiji status zavisi od sadržaja samog ugovora.
Zaštita podataka i poverljivih informacija
Kada se spajaju kompanije, spajaju se i njihove baze podataka – o klijentima, zaposlenima, ugovorima i poslovnim partnerima. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti zahteva da svaka strana precizno definiše ko je odgovoran za obradu, kako se podaci prenose i koje tehničke mere se primenjuju.
Nedostatak jasne regulacije u ugovorima o prenosu može dovesti do ozbiljnih povreda prava klijenata i kazni od strane Poverenika.
Pravni okvir postoji – ali praksa traži više od formalnosti
Statusna promena je više od administrativnog čina – to je složen pravno-poslovni proces koji zahteva multidisciplinaran pristup.
Bez stručne pripreme, forenzičke analize i preciznog ugovornog planiranja, čak i naizgled uspešno spajanje može proizvesti nepredviđene troškove i pravne sporove koji traju godinama.
U Srbiji je korporativno pravo sve razvijenije, ali praksa pokazuje da su upravo „nevidljivi“ rizici ti koji najviše koštaju – i kompanije i njihove osnivače.
