Promene u životu se događaju. Nezgode takođe. Nastaju konflikti.
Vaš mozak i telo pokušavaju da se nose sa tim.
Vaš mozak luči stres hormone kao što je kortizol, koji zatim prekomerno luči citokine koji menjaju vašu fiziologiju. Iznenada vaša sposobnost da regulišete vaše ponašanje i emocije biva dovedena u pitanje. Kao i vaša sposobnost da se skoncentrišete, vaša memorija, učenje, mir, sreća.
Zašto? Zato što je sva ta promena uticala na vaš sistem da bude preopterećen stresom. A prekomerni stres nas često primorava da se povučemo kako bi se umirili, pokušali da se nosimo sa situacijom, pokušali da usporimo događaje i uklonimo dodatne stimuluse s obzirom na to da smo već preopterećeni.
Ali zatim postajemo opterećeni novim stresom: stresom izolovanosti.
Izolovanošću od sebe, od drugih, od vaše svrhe, vašeg mesta u opštem poretku stvari, čak i od vaše povezanosti sa prirodom. Danas prisustvujemo sve većem haosu, nepoverenju, agresivnosti i mnogim drugim bihejvioralnim izazovima zbog izolovanosti izazvane prekomernim stresom.
A u stresnim vremenima, više nego u mirnim, željni smo da, u sred naše izolacije, budemo viđeni, saslušani, priznati. Željni smo da pripadamo.
Šta se dešava u nama kad smo okruženi stresnim situacijama
Dopamin je neurotransmitter koji se luči kada očekujemo neku nagradu ili dobijemo neočekivanu nagradu, zadovoljstvo ili pohvalu. Ali previše dopamina stvara probleme. On inhibira naš moždani prefrontalni korteks, koji utiče na našu sposobnost da donosimo dobre odluke, fokusiramo se, rešavamo probleme, regulišemo naše emocije ili ponašanje i još mnogo toga.
Prekomernu količinu dopamina dobijamo ukoliko konstantno proveravamo elektronsku poštu, tekstualne poruke i druge notifikacije – a u strahu i promenjenim okolnostima često proveravamo da li smo bezbedni. Kada je prefrontalni korteks inhibiran dolazi do većeg iracionalnog preduzimanja rizika, gojaznosti, agresije, zavisnosti, šizofrenije jer je došlo do povećanja senzorske stimulacije i opadanja kognitivne stimulacije. To je veliki problem.
Strah da nešto ne propustimo nije nužno loša stvar. Ali on nas često primorava da zavisnički reagujemo i neprestano proveravamo naše poruke, elektronsku poštu, društvene mreže i tako dalje. Ipak, iza toga krije se želja da se povežemo sa drugim ljudima. Želja za ljudskom toplinom. Želja da budemo viđeni, da budemo bezbedni, da pripadamo i da značimo. Ustvari žudimo za oksitocinom, hormonom povezivanja, da nam pomogne da znamo da nismo sami.
3 načina da izlečite izolovanost koja je izazvana stresom
- Okupite se s ljudima. Ljudi su plemenska stvorenja. Vekovima smo preživeli jer smo bili u grupi sa drugim ljudima. A tehnologija u svom pokušaju da nas zbliži ustvari nas je međusobno udaljila. Svi želimo da budemo u grupi a ne izvan grupe. A opet vidimo sve više izolovanosti. To promenu čini mnogo težom, jer kada vremena postanu nesigurna potrebni smo jedno drugom više nego ikada.
- Praktikujte saosećanje. Kada se susretnemo sa ljudima koji su besni, nema svrhe da sudimo o nekom ko ne može da se poveže s drugima. Bolje da se potrudimo i prenesemo im slično iskustvo kako bi im pomogli da povrate svoju sposobnost da se povežu, da osete bezbedno pripadanje i značaj, kao i pozitivno iskustvo povezivanja. To bi moglo da im pomogne da izaberu da nauče da se u životu povežu sa sobom i drugima.
- Štedite energiju tokom promena i stresa.
Da, promena je preovlađujuća. I kada se dogodi, znajte da stres i izolacija mogu da budu sprečene povećanjem povezanosti sa drugim ljudima.
