U odbranu osrednjosti

Perfekcionizam je prodro u svet dokolice i hobija i iskvario ih.

Objavljeno:

Piše:

Kategorija:

Iznenađen sam brojem ljudi koji mi kažu da nemaju nijedan hobi. To može delovati kao beznačajna stvar ali – uz rizik da zvučim pompezno – ja u tome vidim znak propadanja civilizacije. Ideja dokolice je, pre svega, teško izvojevano dostignuće; ona podrazumeva da smo prevladali nužnosti pukog opstanka. A ipak ovde, u Sjedinjenim Državama, najimućnijoj zemlji u istoriji, izgleda da smo zaboravili koliko je važno raditi stvari samo zato što uživamo u njima.

Da, znam: svi smo tako previše zauzeti. Između posla i porodice i društvenih obaveza, gde bi se uopšte moglo očekivati da nađemo vremena za hobi?

Ali postoji i dublji razlog zašto tako puno ljudi nemaju hobije: bojimo se da ćemo biti loši u njima. Ili smo zastrašeni očekivanjem – po sebi obeležjem našeg intenzivno javnog, performativnog doba – da moramo zapravo biti stručni u onome što radimo u svoje slobodno vreme. Naši „hobiji“, ako je to uopšte i dalje prava reč za njih, postali su suviše ozbiljni, previše zahtevni, u najvećoj meri samo prilika za strepnju oko toga jesmo li zaista osobe za koje se izdajemo.

Ako ste džoger, više nije dovoljno da krstarite oko bloka – vi trenirate za sledeći maraton. Ako ste slikar, ne provodite više prijatno popodne, samo vi, vaše vodene boje i vaši lokvanji – pokušavate da obezbedite izložbu u galeriji ili bar privučete pažnju uglednih društvenih medija. Kad je vaš identitet povezan sa vašim hobijem – bilo da ste jogi, surfer, penjač po stenama – bolje da ste dobri u tome; jer inače, ko ste vi?

Ono što je ovde izgubljeno jeste otmena težnja za skromnom veštinom, za činjenjem nečega samo jer u tome uživate, a ne zato što ste dobri u tome. Hobiji bi, da vas podsetim, trebalo da budu nešto drugačije od posla. Ali vrednosti poput „težnje za izvrsnošću“ prikrale su se i izopačile ono što je nekad bilo carstvo dokolice, ostavljajući malo mesta za istinske amatere. Stanovništvo naše zemlje danas je izgleda podeljeno između poluprofesionalnih hobista (ponekih jednako posvećenih kao i olimpijski sportisti) i onih koji se povlače u pasivnu, zaklonjenu dokolicu koja je autentični znak našeg tehnološkog momenta.

Ja ne poričem da možete pobrati dosta smisla iz bavljenja nekom aktivnošću na najvišem nivou. Nikad ne bih zamerao nekom na doživotnoj posvećenosti jednoj strasti ili na urođenom talentu. Ima dubina iskustva koje dolaze samo sa majstorstvom. Ali ima takođe i jedne prave i čiste radosti, slatkog, detinjeg užitka, koji dolaze iz prostog učenja i nastojanja da se bude bolji. Gledajući unazad, shvatićete da su najbolje godine, recimo, ronjenja sa bocom ili rada na stolariji bile one koje ste proveli pri obučavanju, kad vas je puki čin izvođenja mogao dovesti do ushićenja.

Na način koji retko uvažavamo, zahtevi izvrsnosti su u ratu sa onim što nazivamo slobodom. Jer dopuštati sebi bavljenje samo onim u čemu ste dobri znači biti zarobljen u kavezu čije rešetke nisu od čelika već od samo-osuđivanja. Naročito kad je reč o fizičkim aktivnostima, ali i mnogim drugim zanimanjima, većina nas biće zaista izvrsna jedino u onome čime smo počeli da se bavimo još u pubertetu. Šta ako odlučite u svojim četrdesetim, kao što sam ja, da želite da naučite da surfujete? Šta ako odlučite u svojim šezdesetim da želite da naučite da govorite italijanski? Očekivanje izvrsnosti može biti paralizujuće.

Sloboda i jednakost trebalo bi da omoguće traganje za srećom. Bilo bi žalosno ako se od nas očekuje da štitimo sredstva samo da bismo zanemarili ciljeve. Demokratija, kad funkcioniše ispravno, omogućava muškarcima i ženama da se razviju u slobodne ljude; ali na nama kao pojedincima ostaje da iskoristimo tu priliku da nađemo svrhu, uživanje i zadovoljenje.

Da ovo ne zvuči sumnjivo nalik razrađenom zalaganju da ljudi koriste više slobodnih dana na poslu – pa, da. Mada, voleo bih da izložim taj predlog na grandiozniji način: Obećanje naše civilizacije, svrha svog našeg rada i tehnološkog progresa, jeste da nas oslobodi od borbe za opstanak i napravi mesta za viša stremljenja. Ali zahtevanje izvrsnosti u svemu što radimo može potkopati to; može ugroziti pa čak i uništiti slobodu. Ono nam uskraćuje jednu od najvećih nagrada života – jednostavno zadovoljstvo bavljenja nečim u čemu samo prosto, ali istinski, uživamo.

Prevod: preporucujemo.rs; izvor: Nju Jork Tajms

POVEŽITE SE S NAMA

3,570FansLike
195FollowersFollow
12FollowersFollow
1SubscribersSubscribe
izrada sajtova
prvi na guglu
izrada sajta
Agencija za nekretnine
Tim Vu
Tim Vu
Tim Wu (@superwuster) je profesor prava na Kolumbiji i autor „Trgovaca pažnjom: epske bitke da se uđe u naše glave“.

Besmisleno je raditi previše. Evo kako da uradite više – radeći manje

Kada govorimo o radnom danu, manje je više... ali to mnogima može predstavljati problem. Nije teško osetiti se napadnuto kad vam radni dan počne...

Radionice art terapije „Autoportretom do Autoterapije“

ART terapija (ili terapija umetnošću) rezultat je spoznaje da različite vrste participacije u umetnostima imaju značajne i pozitivne efekte na tretiranje depresije, anksioznosti, trauma,...

Pragmatični programer – knjiga koju svaki programer treba da pročita

PREPORUČUJEMO ZA ČITANJE Pragmatični programer je knjiga koju svaki programer treba da pročita. Dave Thomas i Andy Hunt napisali su prvo izdanje ovu uticajne knjige 1999....
error: Content is protected !!