Svet nakon Knausgora

Autor ''Моје borbe'' o političkoj korektnosti, težini istorije, i o tome zašto je svoju knjigu naslovio prema Hitlerovim memoarima.

Objavljeno:

Piše:

Kategorija:

Sparnog julskog dana Karl Uve Knausgor stajao je u Londonu na pločniku, u tamnom kaputu, sivim farmerkama i čizmama. Iz senke, preko puta ulice, fotograf angažovan za ovaj članak davao je instrukciju piscu u kom pravcu da gleda. Knausgor je bio opušten, zagledan hladno u daljinu, kao da nije osećao ni vrućinu ni sjajno crno oko kamere upereno ka njemu. Da li se navikao na sve te foto-sesije? “Više i ne mislim o tome”, rekao je ne menjajući izraz lica pred foto-aparatom. Svaki čas fotograf bi me zamolio da pridržim veliki srebrni reflektor ispred njega, pod uglom pod kojim bi svetlost blago isticala njegovo lice.

Spektrum kooperativa
Spektrum kooperativa (www.spektrum.rs) – programerska, marketinška i SEO firma.

Knausgor je izgradio reputaciju na svom talentu za zaokupljenost sobom. Njegov roman  od 6 tomova “Moja borba” počinje njegovom sopstvenom slikom. Na početnim stranicama knjige, on gleda u sopstveni odraz u prozoru, u linije koje je vreme iscrtalo na čelu i obrazima, i pita se: “Šta se to urezalo na mom licu?”; a na sledećih 3.600 stranica skoro potpuno napušta konvencije realističkog romana – zaplet, razvoj karaktera, ujednačen i uglađen stil – kako bi se usredsredio na autora-pripovedača i njegovo iskustvo. Nijedan trenutak nije toliko trivijalan da bi promakao njegovoj pažnji, nijedno sećanje tako daleko da ga ne bi mogao dočarati u viziji neposrednog iskustva. Ali njegov svet je radikalno sužen, u njemu malo šta zaista postoji van njega samog.

želiš biti prvi na guglu

Roman je naišao na prijem koji je takođe pažnju skrenuo na Knausgorov lični život. Objavljivanje Prvog toma 2009. u Norveškoj pretvorilo se u skandal u skandinavskoj štampi jer su ga članovi porodice i bivše ljubavi optužili za klevetu i izdaju. Kontroverza ga je napravila senzacijom, nekom vrstom literarne Kim Kardašijan čija je priča hranila novinarske tračeve i intrige. Kada se počelo sa objavljivanjem knjiga 2012. u Sjedinjenim Državama, američka kritika stavila je akcenat na piščevu reputaciju nekog ko bezobzirno otkriva najintimnije detalje svog života, posebno svoje frustracije sa tadašnjom partnerkom Lindom Bostrom. “Kakva to osoba”, zapitao se Evan Hughes u tekstu o Knausgoru 2014. godine, “objavljuje takve stvari o svojoj ženi?” U isto vreme, Knagusgor je slavljen kao jedan od najistaknutijih autora tek nastalog žanra autofikcije a usijani biografski tekstovi namerno su se bavili detaljima njegovog svakodnevnog života: njegovom odećom, pušačkim navikama, šupom za pisanje u švedskom selu.

Kakva je to osoba koja objavljuje takve stvari o svojoj ženi?

U knjizi broj 6, tek objavljenom poslednjem tomu ”Moje borbe”, Knausgor se osvrće na ove kontroverze i pokušava da ih razume. Počinje sa refleksijama na knjigu broj 1. i na to kako je ona uticala na njega, Lindu i njihovu decu. Ali ova knjiga stoji izdvojeno od prethodnih jer je perspektiva odzumirana iz Knausgorovog malog sveta i pozicionira ”Moju borbu” naspram porodičnih, društvenih i istorijskih kulisa. U njenom srcu nalazi se esej od 400 stranica o Adolfu Hitleru pod imenom ”Ime i broj” za koji mi je Knausgor rekao da je bio ”jedina zabavna stvar za pisanje jer nije bila o meni”.

U prethodnim tomovima malo čega ima što bi čitaoca pripremilo za ovaj napor – za intelektualnu istoriju Zapadne Evrope u potrazi za okolnostima koje su dovele do nacizma – osim zlokobnog naslova knjige koji deli sa Hitlerovim autobiografskim manifestom. Kada umetnik toliko introvertan kao Knausgor usmeri svoj pogled ka širem svetu, šta on vidi?

Članovi njegove familije pretili su da će da ga tuže.

Za pisca koji je bio ispitivan od tolikog broja novinara, upečatljivo je koliko malo je Knausgor rekao o svetu. Susret uživo s njim je neobično iskustvo jer on deluje istovremeno kao intimni poznanik i potpuni stranac. Njegov izgled je poznat iz magazinskih tekstova i sa naslovnih stranica (blede oči, talasasta srebrnkasto-metalska kosa) a opet i neočekivan (nikotinske mrlje između njegova dva prednja zuba). Kada smo se sreli na doručku ovog leta, naručio je činiju muslija, brdo bež boje koje je sa nekoliko brzih poteza kašikom ubacio u svoja usta kao lopatom. Pio je toliko kafe tog jutra, rekao je, delimično da kompenzuje što je morao da ostavi pušenje pre šest nedelja.

Knjiga 6. sadrži dosta poznatog Knausgora. Nakon objavljivanja knjige broj 1, on piše, članovi njegove familije u Norveškoj pretili su da će ga tužiti na sudu, ogorčeno odbijajući verziju događaja koja je predstavljena u knjizi. U i-mejlu sa naslovom ‘’Verbalno silovanje’’, njegov ujak ga je optužio da je napisao ‘’ovu odvratnu, nemoralnu, i samo-centričnu sramotu od knjige’’ kako bi se ‘’osvetio familiji’’ i obogatio. Ujak je svoje primedbe poslao Knausgorovom izdavaču i medijima, što je rezultiralo u opsežnoj javnoj neprijatnosti, sa novinarima koji su u zasedi na ulici sačekivali pisca. Kasnije, kada je Linda pročitala nacrt knjige broj 2. saznala je da je Knausgor nameravao da je prevari i među njima je nastao vatreni sukob.

Moja borba Karl uve KnausgorSada, on se muči sa posledicama. “Ovaj roman je povredio sve oko mene”, kaže u knjizi broj 6. “Povredila je i mene, i za nekoliko godina, kada budu dovoljno odrasli da je pročitaju, povrediće i moju decu”. Ali kada sam ga pitala da li je vredelo pretrpeti sve te posledice,  nedvosmisleno je potvrdio da jeste. On brani piščevo pravo da bude nemoralan, da bude ‘’odvratna osoba’’ kako je to sam rekao, jer u suprotnom on samo podržava tišinu koje društvo nameće našim najtamnijim mislima i osećanjima o smrti, seksu, ljubavi. “Mora da postoji mesto gde možeš samo biti, gde možeš da pišeš, gde možeš da misliš, bez ikakve fasade”, rekao je. Ako išta, dodao je, njegova knjiga je podbacila jer nije bio dovoljno nepopustljiv, jer je mogao da oseti bol koji je naneo ljudima o kojima je pisao. “Pokušao sam da se borim protiv toga, pokušao sam da budem nemoralan”.

Knausgor je možda u svom najgorem izdanju u završnoj sekciji knjige broj 6. koja u mučnim detaljima sumira Lindin pad u suicidalnu depresiju, verovatno uzrokovanu kontroverzom oko “Moje borbe”. Ovaj prozorski pogled u najsumorniji porodični period bio je očigledni deo svesnog napora da ništa ne zadrži za sebe, da se iskupi za ono što smatra nepoštenom bojažljivošću koja se nalazi u knizi broj 3, 4 i 5, koja je sama po sebi posledica javne reakcije sa kojom se susrela knjiga 1. i 2. Činjenica da je njegova bivša žena podnela najveći teret njegovog naraslog apetita za govorenjem istine – da je ona, pored samog Knausgora, najbrutalnije od svih likova prikazana u “Mojoj borbi” – bolna je tema za Knausgora, ali takođe i tema o kojoj je on izgleda sposoban da govori najspretnije i najtečnije. “Pokušaš da se približiš koliko god možeš, kao u jedan na jedan odnosu prema životu”, rekao mi je, “i zatim više ne izgleda kao krađa ili uzimanje”.

Kada se u razgovoru stiglo do politike, nasuprot tome, često su mu nedostajale reči, tonuo je u dugačku tišinu i zagledao u daljinu kao da traži odgovor nečitko napisan u daljini. Tenzija koja se nadvija nad knjigom broj 6. nije toliko o etičkoj zagonetki koja je nastala stoga što je svoje voljene otkrio u svoj nagosti, zagonetki sa kojom se očigledno pomirio. Umesto toga, ona pokušava da ustanovi da li svetla koja su ga vodila kao pisca – averzija prema moralnosti, hiperfokusiranost na samog sebe, i nepokolebljivo uverenje da se osećanja približavaju istini više od intelekta – mogu da osvetle manje ličnu temu.

Knausgorova politika dugo je bila predmet spekulacija, zahvaljujući pregrštu kriptovanih referenci na aktuelne događaje koje su rasute po hiljadama stranica “Moje borbe”: usputne opservacije o imigracionoj ili švedskoj politici ili izraelsko-palestinskom konfliktu uguranim između opisa ubacivanja sudova u mašinu za pranje i odvođenja dece u obdanište. Tu se nalazi još i njegova javna zainteresovanost za pisce kao što su Handke i Knut Hamsun, kojima su povezanost sa Slobodanom Miloševićem odnosno Hitlerom, donele ozloglašenost.

Pošto sam prvo izabrao naslov svoje knjige, to je dovelo do toga da sam zatim pročitao Hitlerovu knjigu. I to je na neki način bila knjiga o sebi

U knjizi broj 6. koja se pojavila na norveškom 2011, nalazi se mnogo jasniji politički stav, koji nadopunjuje istorijsku analizu u “Imenu i broju”, koja pruža neke drevne uvide u privlačnost nativističkih pokreta. U svom nabrajanju događaja koji su doveli do Hitlerovog uspona, nalaze se neizbežne paralele sa sadašnjim trenutkom, od devastirajuće recesije koja je uništila javnu veru u državne institucije i zahtevala žrtvenog jarca, do široko rasprostranjene gladi za demagoškim liderom “koji je govorio o stvarima onakve kakve jesu”, kako to Knausgor kaže.

Ipak mnogi od odlučujućih političkih događaja kasnih 2000-ih imao je malo ili nimalo efekata na njegovo pisanje, rekao je. Da li su finansijska kriza i njene političke posledice bile na njegovom umu dok je pisao knjigu? Da li je imao osećaj za etnonacionalizam kao silu koja je rasla kao odgovor na neuspehe liberalne demokratije? “Ne”, insistirao je. “Ne postoji ništa što dolazi odozgo ili spolja u knjizi. Jednostavno ne postoji. Sve je interno, intuitivno”.

Kao pisac želiš kompleksnost. A politika je suprotno od toga.

Ako je politika prisutna u knjizi, sugerisao je, to je samo zato što je prošla kroz kanal njegovog bića kao i sve ostalo, novinski naslovi koji bi ispadali iz njega zajedno sa prljavim pelenama ili razmišljanjima o Prustu i veličanstvenim fjordovima. On ipak nije bio svestan da bi se neki njegovi stavovi mogli pokazati kontroverznim, što je otišlo toliko daleko da je sa svojim urednicima razmatrao da li da “išta promeni” pre objavljivanja knjige broj 6. “Ali na kraju nisam”, rekao je. “Mislio sam da bi se predala pred nečim što mi se zaista nije dopadalo”.

Postoji puno stvari koje se Knausgoru ne dopadaju. Na stranicama knjige br. 6. on ne krije prezir koji oseća za političko-medijski establišment u Švedskoj. On ga oštro kritikuje što je okoštao u svojoj političkoj korektnosti, što je licemeran u svojoj vrsti kosmopolitskog buržujskog liberalizma, slep u svojoj nesposobnosti da prepozna kako je lični identitet duboko ukorenjen u rodu, tradiciji, nacionalnosti. Zabrinut je zbog izjednačavajućeg efekta koji globalizacija – ili preciznije amerikanizacija – može da ima na nacionalne tradicije. On izdvaja Japan (nalik na Norvešku i Švedsku, jedno čvrsto tkano, homogeno društvo) kao neobično mesto koje treba da ostane neobično – koje treba da ostane jasno japansko, nepromenjeno stranim uticajem. “U ovoj širokoj perspektivi, bio sam protiv imigracije, protiv multikulturalizma, protiv shvatanja o istovetnosti skoro svake vrste”, napisao je.

U knjizi, Knausgor političku korektnost švedske elite karakteriše kao suludu apstrakciju odvojenu od stvarnosti:

Bila je to ista ova ideologija, neprijateljska prema svim razlikama, koja nije mogla da prihvati kategorije muškog i ženskog, on i ona. Pošto han i hun označavaju rod, predloženo je korišćenje nove zamenice, hen, da pokrije oba. Idealno ljudsko biće je rodno neutralni hen čiji je glavni zadatak u životu da izbegne opresiju nad bilo kojom religijom ili kulturom koje bi nastalo preferiranjem sopstvene.

Ovo bi moglo (i verovatno hoće) da bude pročitano kao reakcionarno, kao opiranje namerama da se ugodi pravima ne-binarnih ljudi. Ali takođe može da se razume kao deo sumnje u sve političke ideologije. “Ono što kao pisac želiš je kompleksnost”, rekao mi je. “A politika je suprotno od toga.” Ideologije boje našu percepciju sveta, određujući šta je ružno a šta lepo, šta je moralno a šta je nemoralno. Za Knausgora problem je u ovome: Kako može da se izrazi istina a ne samo da se nesvesno kroz svako svoje delovanje i reč ponavlja dominantni pogled na svet?

Ideja umetnika koji stoji unutar i izvan zajednice centralna je tema “Imena i broja”. Razlog što je ubacio ovaj ogromni esej u sredinu knjige 6. je, rekao je, veoma jednostavan. “To je zbog naslova”, objasnio je, misleći na činjenicu da mu je knjiga naslovljena isto kao i Hitlerova.

Knausgor objašnjava poreklo naslova u knjizi br. 6: došao je od njegovog najboljeg prijatelja Geira, koji u knjizi deluje kao suprotnost Knausgorovom umetniku koji pati; naslov je tipičan za Geria, istovremeno provokacija i drska šala. (Jedan od Knausgorovih prethodnih radnih naslova bio je mnogo manje dramatičan: Argentina). “Pošto sam na početku izabrao naslov, to je dovelo do toga da sam pročitao Hitlerovu knjigu”, rekao je. “I zatim do shvatanja da je to takođe na neki način bila knjiga o sebi”. Ali kritičari će neizbežno sumnjati da postoji nešto više na delu od slučajnosti i slepog piščevog instinkta – da Knausgor želi transgresiju, flertovanje sa krajnjim tabuom dok iznosi svoju intelektualnu istoriju nacizma.

On počinje sa industrijskom revolucijom. Kao što pristaje novelisti, Knausgorov opis otuđenja koje je izazvao ovaj događaj – stradanje masovnih razmera koje nije dovelo samo do masovne smrti i masovne bede u evropskim gradovima koji su sve više narastali, već je takođe i pomoglo da se unište tradicionalne verske i porodične veze – zasnovan je na pomnom čitanju Kafke, Džojsa, Štefana Cvajga i drugih. Dok on pokušava da uhvati zamah istorije, najviše je zainteresovan za njegovo značenje za pojedinca: kako industrijalizovani svet proizvodi osobu koja je u konfliktu sa sobom, koja je istovremeno ubeđena u svoju nadmoćnu individualnost i gonjena intimnim znanjem da je ona samo jedna od milion, mrav u mehaniziranoj mravljoj farmi, sve sem razaznatljivo od svih ostalih.

Izgleda kao da Knausgor namerava da pokaže još nešto sem kupovine namirnica i smeštanja dece u krevet.

Ovaj konflikt Knausgor vidi u mladom Adolfu Hitleru. “Ime i broj” nam pokazuje rešenog mladog čoveka, lišenog humora, koji se buni protiv svog striktnog oca, činovnika, zaklinjući se da nikada neće i sam postati činovnik i da nikada neće tražiti bilo koju karijeru koja je uobičajena za sitnu buržoaziju; koji je za sebe video višu sudbinu umetnika, velikog slikara ili velikog arhitekte ili čak velikog muzičara, ali koji nije imao strpljenje za napor i disciplinu koje takva polja zahtevaju; i koji na kraju nije mogao da podnese široki jaz između svoje grandiozne slike o sebi i sveta koji ga u kontinuitetu odbacuje i ponižava do te mere da je živeo kao beskućnik na ulicama Beča, prodavajući svoje loše slike kafanama i gostionicama, suviše ponosan da bi se neuspešan vratio u svoj rodni grad.

Ne postoji još ništa zlobno u svemu ovome; to bi mogao biti opis mnogih ambicioznih umetnika. Za Knausgora, Hitler jednostavno predstavlja umetničke namere koje su pošle naopako. Uprkos Hitlerovim mladalačkim aspiracijama i njegovoj čistoj ljubavi za određene vrste umetnosti, bio je, Knausgor zaključuje, suprotnost umetniku. Umetnik svedoči da je pojedinac – “ti” – sve, da svaka perspektiva i svaka duša imaju neku vrednost. Fašista nudi transcendenciju kroz grupu, koja u njegovoj rasističkoj ideologiji podrazumeva uništenje drugih grupa. “Ti si ništa, tvoji ljudi su sve”, glasio je nacistički slogan.

“Ime i broj” su prikaz Knausgorove erudicije, koja se pruža preko brojnih disciplina i sadrži detaljne analize Hajdegera, Marksa i Biblije, i mnogo čega drugog (objavljena je sa sopstvenom bibliografijom). Stiče se utisak da se Knausgor trudi da se oslobodi od sopstvene gušeće reputacije pisca autofikcije, da pokaže da zna još nešto sem da kupuje namirnice i vodi decu na spavanje. Ipak u svom svom širenju i ambiciji, vraća se nazad ka dihotomiji umetnika i anti-umetnika, tirana. Ovo su dva glavna aktera u istoriji – čovečanski anđeo i đavo, u stalnoj međusobnoj borbi.

U jednom trenutku pred kraj našeg razgovora Knausgor se nagnuo i tiho rekao, “Pitali ste koje je moje političko opredeljenje i iz nekog razloga nisam mogao da odgovorim na to”. Nastavio je da insistira da je on obični demokratski socijalista, da je “trač” da je on ‘’desničar’’ neosnovan, da je on, pre svega, posvećeni zaštitnik životne sredine. Ali nastavio je da insistira da su nas rigidne političke ideologije, u Švedskoj i drugim zemljama, učinile slepim za čovečnost drugih ljudi.

Razgovarali smo o nedavnoj poseti Sjedinjenim Državama gde ga je pokupio auto koji je vozio simpatizer Donalda Trampa. Kada je to rekao vlasnicima automobila, bio je šokiran njihovim odgovorom: “ ‘Da li želite da ga otpustimo?’ Izgledalo je da su bili veoma uplašeni činjenicom što je vozač govorio ovakve stvari. I to je bila ludost takođe, što misle da bi davanje otkaza bilo legitimno”. Za Knausgora, širenje nativističkog populizma bilo je manje alarmantno od ideje da bi drugi mogli da odbace i distanciraju se od ovakvih pogleda – neočekivan stav za pisca koji je upravo završio široku studiju o nacizmu. Slučaj vozača koji podržava Trampa bio je, za njega, pitanje slobode govora. “Veoma sam za otvorenost kada su u pitanju ovakve stvari”, rekao je.

Kada smo pričali o švedskim predstojećim izborima, na kojima se za četvrtinu birača očekivalo da glasa za anti-imigracionu partiju, Knausgor je rekao da, uprkos tome šta mediji sugeriraju, to ne znači da je jedan od četiri Šveđana rasista. (Krajnje desničarski švedski Demokrati osvojili su 18 odsto glasova, što je bio udarac establišmentu ali ne dovoljan da bi bio uzdrman). Zabeležio je da je on sam bio optužen od strane eminentnih švedskih akademika da je fašista što se usudio da dovede u pitanje švedsku kulturu političke korektnosti. I rekao je da zna pisce koji su bili odstranjeni i koji su izgubili prijatelje zbog svojih nepopularnih stavova, što je u suprotnosti sa njegovim suštinskim uverenjima: da “ljudi imaju pravo da kažu šta god žele da kažu, posebno pisci”.

Značajno je što je Knausgor privučen ovim različitim pojavama: umetnikom u pokušaju, glasačem koji je kažnjen zbog problematičnih uverenja, piscem koji je ućutkan. To možda pokazuje ograničenja političkog pogleda koji je inače tako zadivljujuće ukorenjen u svet doživljenog iskustva, pošto je lakše saosećati sa onima koji su ti na dohvat ruke. Ideologije mogu biti ograničavajuće ali opet takvi su i naši lični pogledi. A u Knausgorovom slučaju, izazovno je povlačiti specifičnije zaključke: da on ne može ni u koga da pogleda, čak ni u najstrašnije istorijske likove, a da ne vidi samog sebe.

Izvor: The New Republic; Prevod: preporucujemo.rs

spektrum kooperativa
Ryu Spaeth
Ryu Spaeth je jedan od urednika The New Republic vebsajta.

Energetski efikasno grejanje: Kako ga obezbediti

Energetski efikasno grejanje postaje sve važnije u kontekstu globalnog zagrevanja i stalnog povećanja cena energenata. Važno je razumeti koje opcije su na raspolaganju kako...

Dr Vladan Stevanović – Specijalista ortopedije i vaš partner na putu ozdravljenja!

Dr Vladan Stevanović, kao specijalista ortopedije i traumatologije, je stručnjak posvećen vraćanju ravnoteže, snage i funkcionalnosti vašem telu. Sa svojom impresivnom karijerom i dokazanom...

Evolucija automobila: putovanje kroz vreme i tehnologiju

Uzbudljivi svet automobila je pun inovacija, brzine i beskrajnih puteva. Od prvih parnih vozila koja su se mukotrpno kretala ulicama do modernih čuda tehnologije...
error: Content is protected !!