U okviru ovogodišnjeg dvanaestog po redu izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koje se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana, publika će imati priliku da uživa u projekciji filma “Bostofrio” mladog portugalskog reditelja Paula Karneira u okviru međunarodne takmičarske selekcije. Na duhovit način, kroz pejzaže i živote ljudi u ovom ruralnom području Portugalije, film prikazuje međuljudske odnose i predele svojstvene ovom delu zemlje. U subotu, 11. maja u 19 sati u Dvorani Kulturnog centra Beograda, posetioci festivala imaće priliku da osete moć koju ima ljudsko usmeno predanje, ali i da se pronađu u ovoj veoma ličnoj priči. O inspiraciji koja je poslužila za snimanje ovog filma, razgovaramo sa rediteljem, Paulom Karneirom.
- Kako ste došli na ideju da snimite film kakav je „Bostofrio“?
Bostofrio je film koji je rođen pre nego što sam uopšte znao šta film predstavlja za mene. Ta filmska priča je došla prirodno jer je satkana od pitanja koja sam uvek imao u glavi. To su pitanja na koje moj otac nikad nije hteo da odgovori, pa je ovaj film zapravo odgovor na njih. Očigledno, pitao sam oca da li je za njega u redu da uradim film, zato što on nikada nije želeo da govori o svojoj životnoj priči, a nakon filma sam razumeo i zašto. On je bio mnogo ponosan na ovaj film što mi je podjednako važno koliko i odgovori koje sam otkrio o svom i porodičnom identitetu.
- Kakvi su bili utisci publike koja je već odgledala film? Šta je na njih ostavilo najjači utisak?
Neverovatna je potreba svakoga ko pogleda film da nakon projekcije želi o tome da priča. Ovo nije jedan od onih filmova posle kojih ljudi ostanu nemi i ne znaju šta da kažu. Mnogo čudnije od ovoga je činjenica da ljudi uglavnom postavljaju pitanja o mom ocu i meni, mnogo više nego o samom filmu. Mislim da je to znak da su se ljudi pronašli u priči. Dva – tri puta se desilo da ljudi tokom “Questions & answers” ispričaju svoju životnu priču, to je razlog zbog kog sam snimio ovaj film, da pristupim toj vrsti vrednosti koja se deli. U tim trenucima sam definitivno osećao da je nemoguće odvojiti film od sopstvenog života, čak i kada filmovi ne govore o nečijem ličnom životu.
- Iako film govori o međuljudskim odnosima u ruralnom području, da li mislite da su međusobni odnosi univerzalni bez obzira na geografske udaljenosti?
Mislim da je to tačno, ali sam uvek osećao kako je ovaj film vrlo portugalski. Prevod ovog filma na druge jezike ne može da dočara bogatstvo rečnika koju koriste ljudi u ovom regionu. Mogu da kažem da sam srećnik što sam imao priliku da tu odrastam i provodim praznike, da naučim neke njihove izraze i reči koje se u tom mestu koriste, a i kasnije, tokom adolescencije, ostao sam i dalje prijemčiv ovom mestu zbog jednog od najvećih portugalskih pisaca dvadesetog veka, Migela Torge, iz Trás-os-montes (Iza planina) regije. Ustvari, mislim da je mogao da osvoji Nobelovu nagradu za književnost ali je nažalost izgubio mnoge prevode koji su za nas Portugalce, krucijalni za njegov život. Uprkos tome, mislim da religija, životni uslovi i odnosi između ljudi jednako znače koliko i bilo gde drugo, tako da se slažem sa pitanjem i nadam se da publika u Srbiji može takođe da se složi sa tom konstatacijom.
- Koliko je otkriće o vašim precima uticalo na promenu toka filma?
Ono što me je oduvek zanimalo da istražim jeste moć usmene istorije, usmenog predanja, načina na koji ljudi govore i načina na koji govore o mom dedi npr. Film je mnogo više o drugim stvarima nego što je o njemu. Otkrića do kojih sam došao o njemu nastala su tokom snimanja filma, i mislim da je upravo to uticalo na promenu vrste pitanja kojom sam se bavio, a koje sam postavio drugoj osobi tokom razgovora u toku filma. Sve je snimano sa idejom da će „svaki razgovor dodati malo više informacija u priču“ (portugalski izraz).
- Kakve filmove publika može da očekuje od vas u budućnosti?
Trenutno radim na novom filmu, završavamo snimanje u aprilu. Film je na sličan način kao “Bostofrio” blizak ljudima, ali je radnja filma smeštena u Švajcarsku. Postavio sam sebi nove filmove sa ovim filmom, jer bez izazova, bavljenje filmom nije zanimlivo. Uvek sam govorio da pravim filmove kako bih odgovorio na pitanja koja mi se motaju po glavi, zato sam protiv ideje snimanja velike količine materijala, jer ovako mogu da uživam u montiranju filma, bez ikakvog rizika. Umesto toga, želim da prikažem šta ja to snimam, bez potrebe da se priča komada na delove kako bi se on mogao sagledati na određeni način. To je film o automobilima koji sam snimao isključivo tokom noći kako bih mogao da ispoštujem vreme svakog ko se pojavljuje u filmu i bez automobila koji se kreću na slici, samo zvuk. Jer na kraju ljudi su mnogo važniji od bilo čega.
