Ogromna industrija sreće i pozitivnog razmišljanja, za koju se procenjuje da zarađuje 11 milijardi dolara godišnje, doprinela je stvaranju iluzije da je sreća realan cilj. Potera za snom o sreći je potpuno američki koncept, koji je putem popularne kulture izvezen u ostatak sveta. Zaista, „potraga za srećom“ je jedno od „neotuđivih prava“ SAD-a. Nažalost, time se stvorilo očekivanje koje stvarni život tvrdoglavo odbija da ispuni.
Jer, čak i kada su zadovoljene sve naše materijalne i biološke potrebe, trajno stanje sreće ostaje apstraktan i nedostižan cilj, kao što je još u 10. veku otkrio Abdurahman III, prvi kalif Kordobe. On je bio jedan od najmoćnijih ljudi svog vremena, uživao je u vojnim i kulturnim dostignućima, kao i ovozemaljskim zadovoljstvima svoja dva harema. Međutim, pred kraj života, odlučio je da izračuna tačan broj dana tokom kojih se osećao srećnim. Bilo ih je tačno 14.
Sreća je, kako je to izrazio brazilski pesnik Vinisijus de Moraes, „kao pero koje leti kroz vazduh. Leti lagano, ali ne dugo“. Sreća je ljudska konstrukcija, apstraktna ideja za koju ne postoji ekvivalent u stvarnom ljudskom iskustvu. U mozgu postoje pozitivna i negativna osećanja, ali trajna sreća nema biološku osnovu. Možda zvuči iznenađujuće, ali mislim da je to nešto zbog čega treba da budemo srećni.
Priroda i evolucija
Ljudi nisu stvoreni da budu srećni, pa čak ni zadovoljni. Pre će biti da smo stvoreni prvenstveno da preživimo i razmnožavamo se, kao i svako drugo stvorenje u prirodi. Priroda osujećuje stanje zadovoljstva, jer ono smanjuje našu odbranu od mogućih pretnji po opstanak.
Činjenica da je evolucija dala prednost razvoju velikog frontalnog režnja u našem mozgu (što nam daje odlične izvršne i analitičke sposobnosti) nad prirodnom sposobnošću da budemo srećni, govori nam mnogo o prioritetima prirode. Različite lokacije u mozgu i moždana kola međusobno su povezani sa određenim neurološkim i intelektualnim funkcijama, ali sreća, kao puka konstrukcija bez neurološke osnove, ne postoji u moždanom tkivu.
Štaviše, stručnjaci iz ove oblasti tvrde da priroda nije uspela da u evolutivnom procesu eliminiše depresiju (uprkos tome što predstavlja očiglednu smetnju u smislu opstanka i razmnožavanja) upravo zbog činjenice da depresija kao način adaptacije ima korisnu ulogu u teškim periodima, jer pomaže depresivnoj osobi da se skloni iz rizičnih ili beznadežnih situacija u kojima ne može da ostvari dobitak. Depresivne ruminacije takođe mogu imati funkciju rešavanja problema tokom teških perioda.
Moralnost
Aktuelna globalna industrija sreće delimično vuče korene iz hrišćanskih moralnih kodeksa, koji nas uče da za svaku nesreću u našem životu postoji moralni razlog. Često se pominje da je ona rezultat naših moralnih nedostataka, sebičluka i materijalizma. Propoveda se stanje uzvišene psihološke ravnoteže kroz odricanje, oslobađanje i uzdržavanje od strasti.
Zapravo, ove strategije samo pokušavaju da zaleče našu urođenu nesposobnost da dosledno uživamo u životu, kako bismo mogli da se tešimo saznanjem da nesreća u stvari nije naša greška. Ona je greška našeg prirodnog sklopa. Tako smo projektovani.
Zagovornici moralno ispravnog puta do sreće ne odobravaju ni prečice do zadovoljstva, do kog se dolazi uz pomoć psihotropnih lekova.Džordž Bernard Šo kaže: „Nemamo pravo da konzumiramo sreću koju nismo stvorili, kao što nemamo ni pravo da konzumiramo materijalna dobra koja nismo proizveli.“ Očigledno je da se blagostanje mora steći, što dokazuje da ono nije prirodno stanje.
Žitelji Vrlog novog sveta Oldusa Hakslija žive savršeno srećnim životom uz pomoć „some“, droge koja ih čini poslušnim, ali zadovoljnim. U ovom romanu Haksli nagoveštava da slobodno ljudsko biće neizbežno doživljava muke tečkih emocija. U izboru između emocionalne patnje i zadovoljnog spokoja, pretpostavljam da bi se mnogi radije opredelili za ovo drugo.
Ali, „soma“ ne postoji, pa problem nije u tome što je pristup pouzdanom i postojanom zadovoljstvu uz pomoć hemijskih sredstava nedozvoljen; pre će biti da je nemoguć. Hemikalije menjaju stanje uma (što ponekad može biti dobro), ali pošto sreća nije povezana ni sa jednim funkcionalnim moždanim obrascem, ne možemo da je proizvedemo hemijskim putem.
Srećni i nesrećni
Naše emocije su izmešane i heterogene, zbrkane, zamršene i ponekad kontradiktorne, kao i sve drugo u našim životima. Istraživanja pokazuju da pozitivne i negativne emocije i osećaji mogu da koegzistiraju u mozgu relativno nezavisno jedni od drugih. Taj model pokazuje da desna hemisfera prvenstveno obrađuje negativne emocije, dok se pozitivnim emocijama bavi leva strana mozga.
Zbog toga je vredno zapamtiti da nismo stvoreni da budemo neprestano srećni. Pre će biti da smo stvoreni da preživimo i razmnožavamo se. To su teški zadaci, tako da nam je suđeno da se mučimo i zapinjemo, tragamo za zadovoljstvom i sigurnošću, borimo se protiv opasnosti i izbegavamo bol. Model suprotstavljenih emocija koji nam nameće istovremeno prisustvo zadovoljstva i bola, mnogo bolje odgovara našoj stvarnosti od nedostižnog blaženstva koje pokušava da nam proda industrija sreće. Zapravo, pretvarati se da je bilo koji stepen bola nešto nenormalno ili patološko samo podstiče osećanja neadekvatnosti i frustracije.
Zauzimanje stanovišta da sreća kao takva ne postoji može delovati kao slanje potpuno negativne poruke, ali dobra strana i uteha leže u spoznaji da nezadovoljstvo nije lični neuspeh. Ako ste povremeno nesrećni, to nije mana koja zahteva hitnu popravku, kao što vam poručuju gurui za sticanje sreće. Daleko od toga. To previranje je, u stvari, baš ono što vas čini ljudima.
