„Robija“ (2021) je roman o Čmarku Đorđeviću, čoveku koji je kroz život koračao sa samopouzdanjem nekoga ko je ubeđen da je rođen za velike stvari, iako su mu najveći dometi uglavnom bili kafanske mudrosti, sumnjive kombinacije i beskrajno precenjivanje sopstvene pameti. Uveren da je opasniji, snalažljiviji i važniji nego što zapravo jeste, Čmarko je godinama glumio mangupa, sve dok ga stvarnost nije dočekala onako kako najviše zaboli – hladno, službeno i sa zatvorskim vratima koja se zatvaraju iza leđa.
Dok okolina uporno pokušava da ga „razume“, „usmeri“ i „prilagodi“, Čmarko kroz život korača svojim ritmom – ponekad sporije, ponekad brže, ali gotovo uvek u pogrešnom smeru iz perspektive onih koji misle da znaju kuda treba ići. Njegove naizgled sitne pobede, dramatični porazi i potpuno neočekivane logike razotkrivaju apsurde sveta „normalnih“, koji često deluju daleko izgubljenije od njega.
Njegovo robijanje nije samo kazna, već brutalno skidanje svih iluzija koje je brižljivo negovao o sebi. U zatvoru više ne vredi što je znao da digne glas, da se isprsi pred slabijima ili da uz ozbiljno lice izgovori glupost kao da je državna tajna. Tamo ga ne dočekuje publika spremna da mu se divi, nego ljudi koji su videli i veće galamdžije i mnogo ozbiljnije propalitete od njega. Ispostavlja se da je Čmarko zapravo klasičan primer čoveka koji je ceo život mešao bezobrazluk sa harizmom, tvrdoglavost sa snagom i praznu priču sa ugledom.
Sa dozom ironije, crnog humora i gorke istine, Robija prikazuje kako jedan mali čovek sa prevelikim mišljenjem o sebi prolazi kroz veliki sudar sa stvarnošću. Čmarko je tip junaka koji je verovatno i sopstveni pad doživeo kao istorijsku nepravdu, a ne kao logičan nastavak godina pravljenja budale od sebe i drugih. On ne ulazi u zatvor kao tragični antiheroj, nego više kao lokalna legenda pogrešnog tipa: čovek koji je previše puta poverovao sopstvenim pričama, pa se iskreno iznenadio kada ih sud nije prihvatio kao olakšavajuću okolnost.
Roman tako postaje satiričan portret jednog napumpanog ega u skučenom prostoru, gde Čmarko polako shvata da nije ni onoliko opasan, ni onoliko poseban, ni onoliko važan koliko je zamišljao dok je šetao svetom sa izrazom lica uvređenog šampiona. Pred čitaocem se otkriva lik koji je istovremeno smešan, jadan i nepopravljivo svoj — čovek koji bi i na dnu verovatno pokušao da objasni svima da je zapravo iznad situacije.
