Čini se da danas, više nego ikada ranije, savremen čovek, i pored svih mogućnosti i olakšica koje nam je donela digitalna era, ima sve manje vremena za sebe i suštinu svog bića. Gotovo i da ne stigne da se zapita: „Šta je ono što stvarno želim i šta mi treba?” a da prethodno preko društvenih mreža i medija već ne dobije servirano kako treba da izgleda, šta treba da misli, poseduje ili radi. Pa tako današnji čovek uglavnom ili radi previše i nema vremena za privatni život, ili ne radi nigde jer ne može da nađe ono što želi i voli pa biva nesrećan zbog toga. Na sve to ako dodamo njegovo unutrašnje nezadovoljstvo svim onim što ga okružuje – od osećaja usamljenosti, nesigurnosti u pogledu svoje budućnosti, iskrivljenih vrednosti, straha i uverenja da ne vidi izlaz iz situacije u kojoj se našao – dolazimo do pojave raznih vrsta psiholoških i psihičkih problema. O svim onim temama koje su danas posebno aktuelne, kao i pitanjima koja će uvek da intrigiraju čoveka, pozabavili smo se u razgovoru sa Andrejom Boškovićem, psihologom i savetnikom ministarke neuropsihijatra Slavice Đukić Dejanović u Vladi Republike Srbije.
Zasto je danas mnogo teže sačuvati svoje mentalno zdravlje nego što je to bio slučaj pre nekih 20, 30 godina?
Svako vreme nosi svoje izazove. Ako smo rođeni u određenom dobu to znači da bi trebalo da imamo snage koje su nam potrebne da izdržimo i odolimo izazovima u tom vremenu. Citirao bih našeg Patrijarha Pavla: „Niko nas pre rođenja nije pitao hoćemo li se roditi u ovom ili onom vremenu, u ovom ili onom narodu, od ovih ili onih roditelja. Mi za sve to niti imamo zasluge niti krivice. No, da li ćemo živeti i postupati kao ljudi ili kao neljudi, to već zavisi od nas.“
Ni mentalne bolesti nisu iste kao one pre 30, 50 ili 100 godina. Svaki civilizacijski trenutak „ide na ruku“ tačno određenim psihološkim poremećajima, stanjima ili mentalnim bolestima koji nisu bili u takvom broju prisutni pre 50 ili 100 godina. Današnjica produkuje i gura ljude u tačno određene patologije koje su nekada više bile izuzeci nego pravilo. Uzmimo na primer poremećaje ličnosti; granična organizacija ličnosti je recimo odličan predstavnik današnjeg duha vremena. Ali to je posebna priča koja zahteva dodatnu pažnju.
Kako ovo stanje utiče na ljude koji se bore sa depresijom i anksioznošću u vreme pandemije?
Kada imamo utisak da se događaji odvijaju potpuno izvan naše kontole i da na njih ne možemo uopšte ili možemo jako malo da utičemo, to svakako ne doprinosi da se osećamo dobro. Ljudi koji pate od pomenutih poremećaja su po prirodi stvari fragilniji od onih koji su uslovno rečeno zdravi, tako da ovo stanje automatski na njih više i utiče.
Koliko je otuđenost kao faktor rizika važan u razvoju poremećaja raspoloženja? I da li je ključan u pojavi sve većeg broja ljudi sa depresijom i anksioznošću?
Otuđenost jeste specifičnost vremena u kojem živimo i jedan od nusprodukta liberalnog kapitalizma. Pre se može reći da otuđenost kao takva može voditi ili biti „začin“ nekom od poremećaja ali ne i da je baš ključan ili nužan uslov za njihovo javljanje.
Kako gledate na sve veće bežanje od emotivnog vezivanja? Da li je u osnovi neki od psihološki nerešenih problema, ili se ljudi plaše obaveza koje bliskost sa sobom nosi?
Tu je dosta važna vremenska dimenzija u smislu trajanja. Evo kao primer, kada su neki veći gubici u pitanju postoji nešto što se zove period normalne tuge, koji može da traje i do šest nedelja. Tek posle šeste nedelje ta normalna tuga može prerasti u depresiju i tako se nazvati.
Slično je kada pričamo i o slobodnijem ulaženju u pomenute odnose. Promiskuitet kao trenutna životna faza, u ranoj mladosti na primer, ukoliko je samo faza koja vodi nekim dubljim zaključcima, koji često idu upravo u tom smeru da postoji nešto više i dublje od tog promiskuiteta čemu treba težiti, ne mora da bude način života koji će u psihološkom smislu ostaviti neke posledice. Nekada ljudi moraju da probaju nešto da bi zaključili da to ne žele ili da postoji nešto više od toga. Dakle, promiskuitet kao smisao po sebi, stil života ili krajnji cilj nije nešto što je poželjno i što vodi osećanju ispunjenosti i dubinskog zadovoljstva.
(Reportaža TV Kragujevac sa predavanja Andreje Boškovića u Studentskom kulturnom centru)
Koliko proživljene traume u detinjstvu nose sa sobom rizik da čovek u kasnijem dobu oboli od nekog psihičkog poremećaja? I da li dete koje je bilo zanemareno, nevoljeno ili zlostavljano u tom najranijem periodu života od strane roditelja, može radom na sebi ipak izrasti u zrelu i stabilnu ličnost?
Još je Frojd govorio da je „dete otac čoveka“. Ljudi koji su bili žrtve bilo kog vida nasilja u porodici, pogotovu u ranom detinjstvu, mogu biti pod većim rizikom ali to na sreću nije neki nužan ishod. Znate, kod svakog čoveka postoji nešto što se zove prag tolerancije i on je različit kod svakoga. To vam je ono što naučite već na drugoj godini fakulteta psihologije, da u praksi lako može da vam se desi da vam posle nekoga ko je pretrpeo najgore fizičko i seksualno zlostavljanje koje možete da zamislite, dođe neko ko ima problem iz domena ljubavnih odnosa. Važno je da u oba primera pristupimo isto jer nikada ne znamo gde je čiji prag tolerancije. Drugim rečima, hipotetički govoreći, prva osoba koja je preživela sve to šta je preživela može da nastavi da živi normalno i pored svega toga, dok ova druga može da izvrši suicid iako nam se njen problem čini „smešan” u odnosu na traume prve osobe. Zato ne smemo porediti probleme i traume jer su pragovi tolerancije kod različitih ljudi isto tako različiti.
Šta je potrebno da ljudi shvate da je odlazak kod psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra, kad se ukaže potreba, važan podjednako kao i negovanje fizičkog zdravlja?
Mislim da su to ljudi već shvatili i da još uvek postoje varijacije samo u smislu sredine u kojoj su neke predrasude više ili manje izražene. Moje iskustvo govori da je svest kod ljudi u ovom trenutku u kojem pričamo u potpunosti razvijena u velikim gradovima. U manjim sredinama su se još uvek možda malo zadržale neke predrasude ili stereotipi kada je odlazak kod psihologa u pitanju, ali pomak u tom smislu se sada primećuje praktično iz godine u godinu, tako da mislim da je samo pitanje vremena kada će ta svest biti na nivou kako ste vi opisali.
Kako Srbija stoji sa suicidom danas, i šta se može poboljšati u prevenciji suicida?
Koliko ja znam, a to vam možda može biti interesantno, procenat suicida u okvirima zasebnih zemalja se drži na prilično konstantnom nivou, retko prelazi jedan određen procenat u ukupnoj populaciji (oko 10%). Mislim da je trenutno taj procenat u Srbiji nešto veći nego procenat u Evropskoj uniji. Ono što vam sa sigurnošću mogu reći je da svaki pomen crnih misli, suicidalnih ideja, suicidalnih tendencija ili pokušaja suicida mora najozbiljnije da se shvati. Znate ono kako se kaže u našem narodu: ,,Ko priča da će se ubiti taj to neće sigurno učiniti”. To naravno da nije tačno i vrlo je opasno reći, praksa nas je demantovala. Kod adolescenata naročito treba voditi računa i biti obazriv jer je kod njih veća opasnost od suicida jer su kod njih često zastupljene ideje omnipotencije. Oni prosto često nisu svesni krajnje posledice tog postupka, na neki način metaforično rečeno, adolescenti misle da će i posle suicida nekako vaskrsnuti i tamo sa nekog oblačića gledati ko im je sve došao na sahranu i kako je ljudima sada krivo i žao. Kao da nemaju još uvek u potpunosti razvijenu svest da taj akt predstavlja kraj.
Koliko sve veća popularnost joge i meditacije zaista pomaže da dođemo do tog nekog mira, strpljenja i unutrašnje ravnoteže?
Ima više puteva koji vode do unutrašnje ravnoteže. Nešto najsličnije, a ne baš isto, meditaciji što koristim u psihoterapijskom radu su tzv. vođene fantazije. One dosta doprinose opuštanju. Kod joge su dosta korisne i u praksi primenljive tehnike disanja. Čini mi se da smo danas možda zanemarili i zaboravili koliko je disanje koje nam je urođeno i kao takvo automatizovano zapravo važno.
Sve više mladih ljudi se žali kako im je svega preko glave. Roditelji ih ne razumeju ili nerviraju, nezadovoljni su životom u svojoj zemlji, nemogućnošću pronalaska željenog posla. Oni veruju da je najbolje rešenje da odu negde preko, gde će ih čekati sjajna budućnost, zadovoljavajući posao, i gde će imati neku sigurnost. Ali opet znamo da i mnogo njih kad ode bori se sa ogromnom usamljenošću i osećajem nostalgije. Koliko su mladi ljudi danas nesnađeni u ovoj krizi društva i identiteta? Kako vi gledate na sve to?
Mladi ljudi danas se bore kako da ispune prazninu u sebi. Nije pitanje da li ta praznina postoji u svakome od nas, pitanje je čime ćemo je popuniti, kakvim sadržajem.
Znate onu izreku da svaki čovek u koju god zemlju da ode uvek tamo ponese svoju glavu. Mladi ljudi su danas bez neke velike ideje u koju veruju ili se za nju bore. To traženje rešenja u drugoj zemlji i nada da će, ono što najčešće čujem u poslednje vreme: „zemlja u kojoj postoji sistem“ da nam donese sreću i ispunjenje, govori upravo o siromaštvu i praznini iznutra koju na sve načine pokušavamo da popunimo sadržajima izvan nas, nekada laskanjima i lažnim komplimentima spolja, nekada materijalnim vrednostima. To nažalost nije moguće ili je moguće na nivou jednog dana, dok se ne ode na spavanje i ne legne u krevet. Međutim, ta praznina je ujutru ponovo tu.
Koliko zapravo društvene mreže dodatno utiču na nezadovoljstvo ljudi? Putem facebooka i instagrama stalno nam se serviraju savršeno lepi i srećni ljudi koji samo putuju, jedu skupu i ukusnu hranu na skupim mestima, okruženi su luksuzom, nose markiranu odeću, obavezno rade neke in i dobro plaćene poslove i vode naizgled savršen život. Koliko ta nerealna slika utiče na čovekovo samopouzdanje i čini da poveruje da su svi drugi srećniji od njega?
Nažalost, globalizacija je proces koji je naša objektivna datost i posledica razvoja nauke i tehnologije. Kroz reklame i društvene mreže mladima se nameće to da njhova glavna želja i težnja treba da bude to da budu prepoznati od drugih kao objekat želje.
Potkrepljuje se narcizam, a narcizam je jedan prazan, naduveni mehur od sapunice u kojem se nalazi smrt.
Ono gde mi pucamo po šavovima i gde smo najtanji je objekat želje, jer tu nije samo naš nagon u igri već i pomenuti narcizam. U tom smislu je ista logika jedne vaspitačice u vrtiću i američke spoljne politike. Da ne uvredim vaspitačice, ali i politika isto tako podmićuje, preti i zavodi, a to sve pogađa u objekat želje.
Narcistički objekat poziva, on mami. Narcizam se pojavljuje tamo gde kao ljudi imamo najmanje šanse, on nas ne pogađa u glavu, već u stomak (opet samo metaforično rečeno). U biti narcizma je dopasti se. Drugome se dopasti, a samim tim što smo se dopali drugome to vodi dopadanju i sebi. Narcistički objekat nas ne pogađa samo tamo gde je zadovoljstvo nego i u identitet.
Znate kako se kaže: Ljubav je slepa. Ako je tako, onda mogu da vam kažem da je najsleplja ljubav prema sebi!
Primećujem sve veću podložnost porocima kod oba pola. Pa je tako sve više onih koji imaju problem sa kockom, drogama i alkoholom. Šta je uzrok svemu tome?
Jedan moj profesor je znao da kaže: „Ni jedna supstanca sama po sebi nije opasna. Opasno je ono u nama sa čim krećemo u susret toj supstanci. Jer tamo neki prah u nekoj kesici može da stoji decenijama na stolu ako mi ne želimo da ga pipnemo.”
Uzroci su razni, a i u okviru jednog istog poroka kako ste vi to nazvali, razlozi za konzumiranje supstance koja izaziva zavisnost mogu biti različiti. Evo na primeru alkohola da to malo pojasnim: „Prosečan alkoholičar u Srbiji se može dijagnostifikovati kao alkoholičar tipa dva ili tri, tipologije doktora Ota Mihaela Leša. Alkoholičari tipa dva piju jer su anksiozni, njima alkohol predstavlja način da razreše konflikte i frustracije. Ovi tipovi alkoholičara imaju nisko samopouzdanje i emocionalno su nestabilni. Alkoholičari tipa tri koriste alkohol kako bi popravili raspoloženje, dakle koriste ga kao antidepresiv, često su agitirni, a kod njih su uočljive i suicidne tendencije. Dakle, ni svi alkoholičari ne piju iz istog razloga, da to tako pojednostavljeno kažem.
Upotreba droga i alkohola je nekada pokušaj da se malo otupe „zubi” sopstvenog nad ja (super ega).
Kod adolescenata korišćenje opijata i alkohola može da bude pokazatelj ne samo puke bezobzirnosti, bahatosti i bezobrazluka kako su to roditelji često skloni da protumače, već i pokazatelj depresivnosti.
Kada pričam sa starijom generacijom imam utisak da su se ranije zaista cenile neke prave vrednosti. Znanje prvenstveno, fakultetska diploma, mnogo se više čitalo, ljudi su se družili i upoznavali na plesnim večerima a ne preko društvenih mreža. Bili su mnogo više spremni za neku akciju, putovali su, okupljali se za sve moguće povode. Imali su mnogo više hobija i interesovanja nego danas. Koliko je danas tim starijim generacijama teško da se snađu u ovoj digitalnoj eri i prilagode se ovim promenama. A koliko mladim ljudima sve to nedostaje pa žele sve instant i nemaju želje a ni vremena da se zapitaju šta zapravo žele i ko su ustvari?
Kada je prvi deo vašeg pitanja u pitanju, hajde da odgovorim ovako: Ne uči se iz podataka, uči se iz načina mišljenja. To je ono što su naši dedovi znali. Mladi danas uče podatke i informacije. Znati nešto i biti infomisan nije isto. Danas postoji mnogo, previše znanja u smislu informisanosti, znanja koje je trivijalizovano. Bolje je fino odnegovano neznanje nego takvo „znanje“. Znate, pravo znanje mora u sebi da sadrži i sposobnost da se ne zna.
Samim tim mislim da je starijim generacijama lakše da se snađu u ovoj digitalnoj eri i prilagode se promenama, nego što je mlađima da otkriju i usvoje nešto što su te starije generacije imale.
Danas preovlađuje nesposobnost da se prihvati sopstveno starenje i smrtnost, a to je ono što su ljudi nekada bolje umeli. Kada se to prihvati, onoliko koliko je to moguće, neke druge vrednosti se više cene.
Mladi danas sve teže donose odluku da se odvoje od roditelja. Čak primećujem i da se ta granica pomerila pa nije više ni do 30-te nego i do 40-te godine. Štaviše i kad nađu posao, jako im je teško da donesu odluku da zasnuju svoju porodicu i prihvate odgovornosti. Da li smo se to pretvorili u hedonističko društvo koje beži od svake vrste obaveza, odgovornosti i promena koje samostalan život nosi. Kako vi gledate na sve to?
Često su generalizacije nezahvalne te bi se o tome najpre trebalo govoriti kao o pojedinačnim slučajevima i shodno tome upuštati u analizu. Ukoliko se pak suočimo sa statistikom ona bi predočavala stanje za koje bi se u obzir morao uzeti širi društveni kontekst. Savremen čovek je ponajviše biće navika.
Dakako živimo u potrošačkom društvu koje čoveka ugurava sve dublje u konformizam. Socijalno-ekonomski faktor ima nezanemarljivu ulogu. Velika stopa nezaposlenosti vezuje mlade za roditeljski dom pružajući im neki vid životne iluzije o zaštiti i o sigurnosti. Otuda se razvija taj efekat produžene mladosti ili ako hoćete zakasnelog tinejdžerstva a konsekventno sa njim i neprihvatanje odgovornosti iz nekog sad već prikrivenog straha od neizvesne budućnosti. Takođe, propušteno vreme odnosno upravo taj timing da se iskustveno izgradi poverenje u sopstvene snage i mogućnosti samostalne realizacije života su jedan od mogućih faktora.
Kada sam imala priliku da boravim na azijskom i afričkom kontinentu, bila sam potpuno oduševljena činjenicom da narodi u tim zemljama pa čak i u onim najsiromašnijim izgledaju nekako potpuno blaženo i srećno. Ne skidaju osmehe sa lica, bez straha razgovaraju sa strancima i uvek su u grupama. Rekla bih da mnogo drže do zajednice i porodičnih vrednosti. Dok recimo ljudi sa našeg podneblja i sa Zapada čak i sa mnogo više novca, izbora i mogućnosti, osećaju se nezadovoljnije i duhovno praznije od njih. Ispada da novac nije presudan faktor za sreću i ispunjen život. Šta bi onda mi mogli da naučimo od njih?
Novac nije merilo čoveka. Svakako da više novca znači veću kupovnu moć, viši standard navodno garantuje bolji kvalitet života. Zapravo su to zamke kapitalizma. U globalu imućniji će kupovati pregršt svari koje im nisu potrebne jer je to potreba opstanka industrije, dok neko ne uspeva da prehrani jedna gladna usta. Generalizacije uvek nose veliku opasnost pa ne bih govorio o čoveku Azije ili čoveku Afrike kao nekim bićima mnogo različitim od čoveka u Evropi ili bilo gde drugo na svetu, bilo bi evropocentrično i u najmanju ruku arogantno. Od srećnih ljudi možemo naučiti mnogo a to je da je za sreću potrebno malo. Sreća leži u jednostavnosti života i toplini odnosa. Zato smo od nje udaljeniji, ne prostorno niti kontinentalno.
Ponekad i sama poželim da se preselim negde u prirodu, na planinu ili na selo. Da odmaram oči gledajući u zelenilo, slušam cvrkut ptica i budem okružena životinjama, daleko od buke i haosa. Koliko nam zapravo priroda nedostaje i da li bi nas povratak prirodi vratio ka našoj suštini. Makar ako bismo svaki dan odvojili sat vremena da odemo do reke, obližnje šume ili bar do najbližeg parka?
Boravak u prirodi je lekovit. Priroda je suštinska spona između čoveka i njegovog bića. Posmatrajući procese u makrosvetu doznajemo o mikrokosmosu u nama.
Zašto su mladi sve više izloženi pojavi psihijatrijskih poremećaja, pa su čekaonice prepune sve mlađih ljudi, i koje su preventivne mere kojih treba da se pridržavamo da ne bismo došli do psihičkih problema?
Već je bilo reči o duhu vremena, pored toga treba težiti formiranju zdravih životnih navika u najvećoj mogućoj meri i koliko nam okolnosti to dopuštaju. Poremećen životni balans nametnut drušvenim okolnostima (npr. prekovremenim radom) u izvesnoj meri ima uticaja na sve pa i na mlade koji uprkos tome što su u stvaralačkom usponu zbog datih okolnosti bivaju sprečeni da uvide koji su sve načini da se samorealizuju.
Koji je najbolji lek za duboki unutrašnji mir i uravnotežene emocije?
Koliko univerzalno ovo je doista i lično pitanje. Svako lek pronalazi u sebi. Ravnoteža se uspostavlja ako sopstvenu masu tela uskladimo sa gravitacijom i drugim silama. Tako je i sa duhom, moramo uspeti da te sile pomirimo u sebi. No, one nemaju isti intezitet te tako nema ni univerzalnog zakona ili magične formule koja to rešava.
Tu se sada dotičemo malo i teme vere i religioznosti. Moj lični stav je da treba imati zdravoasketski stav prema sebi. Kažem zdravoasketski jer ponekada postoji i asketsko naplaćivanje sujete. Do ravnoteže i uravnoteženja se ponekada stiže težim ili zaobilaznim putem jer je ljudska psihologija nekada i obrnuta. Na primer, naličje anoreksije ponekada može biti baš potreba da se jako puno jede, pa se ta potreba da se jako puno jede osujećuje time da se gotovo uopšte ne jede.
Svedoci smo činjenice da ne može da prođe nijedan dan bez nekog stresa u ovom savremenenom dobu. Bilo da je to na poslu, porodici, emotivnom planu. Pa čak nam i mediji serviraju najčešće te loše vesti kao udarne. Da li je uopšte moguće sačuvati sebe od tolikih svakodnevnih stresova kojima smo izloženi danonoćno?
Sa jedne strane ako pogledamo, verovatno je ljudima u toku Drugog svetskog rata na primer, bilo teže nego nama danas. Ili pre par stotina hiljada godina naši preci su bili pod ozbiljnim rizikom da budu pojedeni. Ako gledamo iz te specifične perspektive može se reći da stresa ima čak manje nego pre. Ono što se promenilo kroz evoluciju je to da su nekada po nas bili opasni ili nas čak i u bukvalnom smislu ubijali stresori tj. sami izvori stresa. U savremenom civilizacijskom trenutku nas ubija sam stres. Naše telo je danas, u odnosu na naše pomenute pretke, u stanju mnogo manjeg i umerenijeg stresa, ali dokazano je da je baš takav hroničan a umeren stres, srednjeg inteziteta ali konstantan, najopasniji po zdravlje.
Koliko nas samopouzdanje i jasno postavljanje granica štite od toksičnih ljudi i njihove negativne energije. I koliko nas zaista iscrpljuju svi oni toksični odnosi koje nam je teško da prekinemo? A koliko je važno da poslušamo svoje telo i srce kad nam kažu da treba da se distanciramo od ljudi koji nam crpe svu energiju i zašto nam je to toliko teško da uradimo?
Iskreno, da se malo našalim, mislim da to malo ide i sa godinama i da to ne mora da bude tako teško. Što više imamo osećaj da se bližimo sredini životnog puta, da ne razmatramo da kažem kada je naš brod bliži kraju plovidbe, ali zašto da ne i to, svesniji smo koliko nam je vreme koje imamo dragoceno i koliko ga baš zbog toga nećemo trošiti na odnose kakve ste opisali. Tu nema ljutnje, možda smo i mi nekome dosadni ili toksični, dosta je i u oku posmatrača. Treba naći elegantan način da se to stavi do znanja i iz jednog takvog odnosa izađe.
Koja bi bila Vaša poruka za kraj – kako ostati mentalno zdrav?
Antipod ljubavi nije mržnja, nego strah. Svaki dan se iznova iznenadim koliko strah determiniše naše ponašanje. Čovek ne sme da se boji. Strah postoji samo u našem umu tako da je to polje gde bi se sa njim trebalo boriti.
Organizujte i struktuirajte svoje vreme i svoj dan. Ni jedan dan bez plana. Uz to je važan i humor. Sposobnost amortizacije humora na svoj račun je pokazatelj zrelosti i mentalnog zdravlja. Dovodeći sebe u stanje nestabilnosti uzrokovano humorom učvršćujemo svoju stabilnost.
Andreja Bošković je dostupan za zakazivanje psihoterapijskog tretmana na telefon: 0642709197 ili na e-mail: andreja_boskovic@hotmail.
