Kahva je bila omiljeni napitak vladajuće klase Otomanskog carstva. Niko nije ni sumnjao da će jednog dana ubrzati njegovu propast
U Grčkoj i na Kipru je poznata kao grčka kafa, Bosanci je zovu bosanska, Jermeni jermenska, Arapi arapska, a Turci, Hrvati i Srbi je zovu turska kafa. Ali sredinom 16. veka to je bila samo kahve – kafa. Svi ovi narodi su u to vreme bili pod vlašću Otomanskog carstva, koje je obujmilo ljubitelje kafe od jugoistočne Evrope pa sve do Persije u svoj širok zagrljaj. Međutim, početkom 19. veka carstvo je počelo da se raspada. Kahve je odigrala ne sasvim poznatu ulogu u njegovom konačnom slomu.
Kafa je stigla u Tursku tokom vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog. Čovek kog je sultan poslao da uspostavi vlast u Jemenu naišao je na okrepljujuć napitak koji su tamo zvali qahwah, i doneo ga je nazad na otomanski dvor u Konstantinopolju, gde je stekao momentalnu popularnost. Dvorski kahveđi usta, kafe-majstor, imao je i po više desetina pomoćnika koji su sa njim mleli zrna arabike u sitan prah, po teksturi veoma sličan današnjem instant espresu. Tako mlevena kafa se potom kuvala u bakarnim posudama koje se zovu džezve. Napitak koji se na taj način dobije – gorak, crn i pokriven tankim slojem pene koja se dobija brzim nalivanjem – servirao se u porcelanskim šoljicama. Legenda kaže da je sultanova supruga, Hurem Sultan, da bi ublažila njenu gorčinu pila kafu sa čašom vode i kockom ratluka – što je način na koji se kafa i danas služi u Turskoj.
Međutim, nisu svi bili ubeđeni da Kuran dozvoljava muslimanima da konzumiraju to stimulativno novo piće. Mada sveti spisi islama naročito ne pominju kafu, jedan od tvrdokornih sveštenika na Sulejmanovom dvoru izdao je fatvu protiv napitka na osnovu toga da je zabranjeno piti bilo šta što je izgorelo. Ali to nije umanjilo njenu privlačnost. Prvu javnu kafanu u Istanbulu osnovala su dvojica trgovaca iz Sirije 1555. godine. Ubrzo svaka šesta radnja u gradu – od veličine lokalnog kafea iz kraja pa do velikih gradskih centara – služila kafu. Postepeno, kafa je dopirala i do najudaljenijih kutova carstva.
Kafane su muškarcima predstavljale mesto za okupljanje van kuće, džamije ili tržnice, čime su dobili prostor za druženje, razmenu informacija, zabavu i – edukaciju. Pismeni članovi društva naglas su čitali dnevne novosti; janičari, članovi elitnog dela Otomanskih trupa, planirali su akcije u znak protesta protiv sultana; državni činovnici su razgovarali o dvorskim intrigama, trgovci su širili glasine o ratovima. A nepismena gomila je sve to upijala. U kafanama su bili izloženi idejama koje su značile nevolje za Otomansku državu: pobunu, samostalna opredeljenja i dodirljivost moćnika.
Nije prošlo dugo dok su vlasti počele da zaziru od kafana smatrajući ih pretnjom. Neki sultani su u kafane postavljali uhode koje su ispitivale javno mnjenje. Drugi, poput Murata IV, sultana s početka 18. veka, pokušali su da ih potpuno zatvore. Međutim, kafane su bile isuviše profitabilne. Kada su se nacionalistički pokreti, koji su dugo tinjali, napokon razbuktali širom Otomanskih zemalja u 19. veku, planula je i popularnost kafana. Etničke grupe u evropskim delovima carstva, većinski istočni pravoslavni hrišćani, počeli su da zagovaraju nezavisnost. Nacionalističke vođe su osmišljavale svoje taktike i utvrđivale savezništva po kafanama Soluna, Sofije i Beograda. Njihovi kofeinom nadahnuti napori doživeli su uspeh sa uspostavljanjem nezavisnosti u Grčkoj 1821, Srbiji 1835. i Bugarskoj 1878. godine. Vladavina kafe bila je gotova.
Različiti narodi su ovom napitku dodali sopstveni pečat: Grci je prave sa mastikom, smolom iz biljke, Hrvati sa semenkama kima, Arapi dodaju kardamom i služe je u šoljicama bez drške koje se nazivaju fildžani. Čak i kad se pije gorka i bez dodataka, ukus zavisi od stepena pečenosti: srednja i tamna zrna turske varijante daju kafu zemljanog ukusa, sa dimnim tonovima i čvrste teksture. Kada ispijete sve iz šolje, na dnu vidite sloj sitnih mrvica. A efekti nastupaju ubrzo. Imperatori sveta, čuvajte se.
Izvor: www.1843magazine.com, Prevod: Preporucujemo.rs
