Habituacija je prilagođavanje nekim uslovima, čak i ako su oni neprijatni, tako da više ne utiču tako snažno na nas – prestajemo da reagujemo na određeni nadražaj jer smo mu se prilagodili. Nakon nekog vremena ne primećujemo kakofoniju saobraćajne gužve ispod prozora spavaće sobe ili smrad u vazduhu. Prilagodimo se. To ne mora nužno da bude dobro, jer stalno izlaganje buci ima dugoročne loše posledice po nas, a smrad može biti nadraživač koji šteti našem zdravlju.
Nedavno me je osoba koju je duboko povredio narcis u jednoj vezi pitala: ’’Pošto su se pojavile sve ove narcisoidne vođe i ponašaju se loše, taj problem privlači pažnju ljudi, zar ne? Budući da su ljudi sada besni, to će se promeniti, zar ne?’’ Ne. Štaviše, sve to loše ponašanje vođa daje ljudima dozvolu i podstiče ih da se isto tako ponašaju, te sve manje to primećujemo. Kad društvo ne osuđuje takvo ponašanje kod drugih, već ga nagrađuje, prihvata ili ne obraća pažnju na njega, veća je verovatnoća da će se ono uvući u naše porodice, privatne i profesionalne živote. Postali smo svet narcisa i ljudi koji vešto izdržavaju tuđu narcisoidnost. Budući da naše reči retko mogu uzrokovati neku promenu, možda se svi zajedno, čitav svet, naprosto osećamo bespomoćno.
Postali smo svet narcisa i ljudi koji vešto izdržavaju tuđu narcisoidnost.
Da li se habituiramo na loše ponašanje predsednika, premijera, članova kabineta, direktora firmi ili filmskih studija, televizijskih ličnosti, profesionalnih sportista, slavnih kuvara i zvezda rijaliti TV programa? Jesmo li se toliko navikli na takvo ponašanje da ga više ne primećujemo i rizikujemo da ga posmatramo kao nešto normalno? Izgleda da se javio ’’zamor od ogorčenosti’’. Ljudi ne mogu dovoljno brzo da okrenu glavu da bi primetili najnoviji uznemirujući skandal, bilo da je reč o proneverenom novcu od poreza, rasističkoj opaski neke slavne ličnosti, još jednoj optužbi za seksualno zlostavljanje, izlivu besa na putu, napadu u avionu, bilo da se radi o iskorišćavanju potplaćenih radnika. Više ne možemo sve to da ispratimo. U nekom smislu, navikavamo se na to.
Kad se potpuno budemo navikli na to, moraćemo da prihvatimo tu pojavi ili će ona postati endemska.
Živimo u doba ’’prelivanja narcisoidnosti’’.
Živimo u doba ’’prelivanja narcisoidnosti’’. Baš kao što to učite na naše odnose sa ljudima, to može uticati i na čitavo društvo. Kad narcisoidnost kao normalizovan obrazac ponašanja dostigne kritičnu masu kod upravnika, zajednica, u trgovini, pravnim sistemima, školama i univerzitetima, ona će početi da se preliva na druge. Ljudi na vrhu hijerarhije određuju pravila i najglasnije utiču na ostale. Njihovo ponašanje preliva se na nas i usmerava naša očekivanja u vezi sa sopstvenim ponašanjem i ponašanjem drugih ljudi – nažalost, i naše dece. Kad to postane nova normalnost, jasno je zašto ’’nagovaramo sebe’’ da ostanemo u vezama sa narcisoidnim osobama i gledamo im kroz prste. Možda i sami postanemo sebičniji i prestanemo toliko da se dajemo drugima. To je prava tragedija prelivanja narcisoidnosti. Koliko ćemo svojih dobrih osobina izgubiti u tom novom svetskom poretku?
…
Kritična masa ljudi koji se ne ponašaju u skladu s obrascima koje smo dosad cenili, kao što su uzajamnost, saosećanje i poštovanje, dovodi do promene plemenskih pravila poretka, što znači da ćemo svi postati malo osvetoljubiviji, nervozniji i sebičniji.
Odlomak iz knjige Znaš ti ko sam JA?, u izdanju Lagune i prevodu Jelene Fišić
