U knjizi Izgubljene veze Džonatan Hari govori o decenijama svog rada na polju traume i mentalnog zdravlja i o tome zašto veruje da je koren skoro svega što propatimo pokidana veza koju nismo shvatili kako da popravimo.
Na jednom mestu u knjizi Hari govori o klinici za gojaznost na kojoj su pacijenti koje je višak kilograma životno ugrožavao bili podvrgnuti kontrolisanom tretmanu tečnom ishranom, u pokušaju da im se spasu životi. Tretman je delovao i mnogi pacijenti su napustili kliniku sa po stotinu kilograma manje i sa prilikom za novi život – u početku. Ono što se kasnije događalo bio je neželjeni efekat koji nijedan lekar nije predvideo. Nekima od pacijenata kilaža se vratila u potpunosti a nekima u određenoj meri. Drugi su pretrpeli psihotične slomove, a jedan se ubio.
Nakon ispitivanja zašto je mnogo ovih pacijenata imalo tako negativne emocionalne reakcije, lekari su otkrili nešto važno: trenutak kada je svaki od pacijenata počeo da se prejeda obično je bio povezan sa traumatičnim događajem za koji nisu imali drugi mehanizam prevazilaženja. Hari je ovako sažeo zaključke: „Ono što smo mislili da je problem vrlo često je bio simptom problema o kome niko ništa nije znao.“
Naravno da to ne podrazumeva da svaka gojazna osoba pati od neke vrste podsvesne traume. Stvar je u tome da su mnogi tekući problemi koje ne možemo da rešimo zapravo simptomi dubljih problema kojih možda nismo svesni. Hari ovo poredi sa dimom kuće koja gori: možete da nastavite da rasterujete oblake, ali bez gašenja vatre vaši će napori biti uzaludni.
U životima većine ljudi najveći problem je trauma, a ona dovodi do oštećenja sposobnosti povezivanja sa drugima. „Trauma“ nije termin rezervisan za najteže i najsurovije brutalnosti koje čovek može da doživi. Kad god nas nešto uplaši i ne oporavimo se od tog straha, stvara se trauma. Kad ne verujemo da imamo dovoljno raspoloživih sredstava ili sposobnosti da se izborimo sa određenim problemom ili provokacijom, stvaramo adaptivna ponašanja kako bismo ih negirali ili izbegli.
Najviše dugoročne štete ne prouzrokuje sama trauma, već način na koji trauma uništava psihu i sprečava ponovno uključivanje u normalan, zdrav život u kome se drugi ljudi i nepoznate situacije smatraju dobronamernim.
Verovatno ste na različite načine ovo već čuli: suprotnost zavisnosti nije trezvenost, već povezanost. Glavni stub sreće je osećaj pripadnosti i svrhe. Kulture koje su više orijentisane na zajednicu, u celini su mentalno zdravije. Ljudi koji su sami često ranije umiru i sve su bolesniji.
Mi smo plemenska vrsta. To ne možemo da izbegnemo uprkos svemu u šta individualističke kulture žele da nas nateraju da poverujemo. Nijedna osoba nije ostrvo za sebe. Rađamo se iz povezanosti i praktično sve u životu ostvarujemo kroz povezanost. Ne radi se samo o tome da se nama više sviđaju zdravi odnosi; oni su nam neophodni.
Povezanost je veoma važna, ali se to često previđa, a ljudi imaju vrlo malo načina na raspolaganju da nauče jedni druge kako da neguju istinsku povezanost u svojim životima. Ipak, postoji nekoliko bitnih ideja koje mogu da pomognu.
Povezanost je doživljaj jedinstva. To su zajednička iskustva, osećanja sa kojima možemo da se poistovetimo ili slične ideje. To je osećanje pripadnosti nečemu većem od nas samih.
Kada sa prijateljima gledate sportski događaj, osećate povezanost. Kada večerate sa porodicom, kada se otvorite i izrazite prava osećanja drugoj osobi ili otkrijete da sa nekim imate nešto zajedničko, osećate povezanost.
Razvili smo svet u kom se veze stvaraju više nego ikada ranije, ali nekako, digitalno doba velikim delom doprinosi kidanju veza ili gajenju veza koje nisu autentične – one ne funkcionišu. Ne možete simulirati jedinstvo. To nije nešto što možete da dosegnete intelektom. To je nešto što osećate.
Za povezanost je potrebna autentičnost. Internet i društveni mediji nas ne razdvajaju zato što smo zalepljeni za telefone za trpezarijskim stolom, već zato što povećavaju mogućnost da ne budemo autentični. Omogućavaju nam da se nameštamo, montiramo, filtriramo i objavljujemo najbolje isečke. Možemo da konstruišemo fasadu svojih života koja može a ne mora da bude iskren odraz stvarnosti.
U tome, mi povezanost okrećemo naglavačke.
Ljudi koji imaju autentične veze preko druištvenih medija izjavljuju da imaju uglavnom pozitivno mišljenje i iskustvo. Oni koji ih koriste da bi istinski ostali u kontaktu sa drugima ne prijavljuju iste nivoe anksioznosti i depresije povezane sa njihovim korišćenjem. Razlog iz kog se ljudi pretvaraju kako bi se svideli drugima je to što mešaju pažnju i povezanost – a to nije ista stvar.
Da bismo se povezali sa drugima, moramo da im pružimo svoje vreme, iskrena osećanja i ideje, da podelimo iskustva i budemo otvoreni. Ne povezujemo se kroz pokušaje da zadobijemo odobravanje, divljenje, komplimente, zahvalnost, zavist ili superiornost.
Većina ljudi veruje da je povezanost nešto što stiču jer su „dovoljno dobri“, a zapravo se razvija uz dovoljno dobre volje.
Ako je izlečenje povratak celovitosti, onda je izlečenje od traume podsećanje da možemo da imamo poverenja u druge, u sebe i u život. To je reintegracija u smeru lakoće i smirenosti, spremnosti da se dopusti životu da bude takav kakav jeste, a ne pokušaj da se kontroliše način na koji ćemo ga doživljavati. Ne treba da čekamo da drugi pokrenu ili održavaju povezanost. Naša je sopstvena spremnost da pokušamo ponovo, da opet budemo ranjivi, razotkrijemo se drugima, posegnemo za njima i postavnemo aktivni deo svojih zajednica, porodica i društvenih grupa.
U procesu obnavljanja veze sa drugima možemo shvatiti da zapravo ostvarujemo vezu sa sobom. Ako nas vide i vole zbog onoga što jesmo, zbog načina na koji razmišljamo i osećamo, shvatamo da je u redu da budemo onakvi kakvi jesmo.
Ako je naša osnovna ljudska potreba da se povežemo sa drugima, onda je najvažniji deo izlečenja naših emocionalnih povreda da dozvolimo sebi da se ponovo otvorimo. To je jednostavno naša spremnost da se pokažemo onakvi kakvi jesmo i naše poverenje da ćemo biti zbrinuti. Stvar je naše razboritosti da svoje vreme i energiju pružimo onima koji nam uzvraćaju poštovanjem i pažnjom. I, što je najvažnije, to je spoznaja da čak i ako moramo u živitu da prođemo kroz vatru – kao i svi – izlazimo iz nje jači, odlučniji i spremniji da cenimo ono što imamo.
Slično japanskoj umetnosti kintsugi, u kojoj se razbijeni predmeti popravljaju i sa ponosom prikazuju, naše nove i ponovo uspostavljene veze su često najjače baš na onim mestima na kojima smo morali sami da ih sastavljamo.
